Pouke iz prošlosti: Nezaboravna farbanja
Nedavno sam pročitala vrlo zanimljiv zaključak ogleda grupe naučnika, psihologa sa univerziteta u Nju Hempširu (SAD). Istraživanje se ticalo ljudske sklonosti i slabosti ka ogovaranju i tračarenju. Ukratko, zaključili su da ogovaranje ima i svoje dobre strane: olakšava društveno povezivanje, omogućava nam da indirektno sagledavamo svet na osnovu iskustava drugih ljudi.
Živimo u vremenu u kojem za većinu ljudskih slabosti može da se nađe odgovarajuće opravdanje. Doduše, takav odnos prema moralnim načelima svakako nas lišava osećanja griže savesti. Kada je reč o bavljenju tračevima, imam utisak da su uvek, pa i u davnim vremenima, bili rado slušani i prenošeni, premda nisu naučno posmatrani kao sredstvo za društveno povezivanje. A zapravo jesu! Dobar glas daleko se čuje, a loš – još dalje, kaže stara izreka. Nevolja je u tome da većina toga što čini sadržaj ogovaranja, ne mora da bude tačno. Postoje glasine (tračevi) koji, iako netačni, ruše prijateljstva, brakove, uništavaju dobar glas ljudi, izazivaju skandale i nemire.
Da li je Brams nemilosrdno ubijao mačke, kao što je tvrdio Vagner, jer ga je njihovo mjaukanje u času rastanka sa životom nadahnjivalo? Da li je Mikelanđelo ubio mladića kako bi polako mogao da istraži anatomiju, a posebno splet mišića i kasnije to verno dočara u svojim delima? To su tvrdili njegovi savremenici koji su se bavili istim umetničkim zanatom. Da li je Salijeri stvarno ubio Mocarta? Puškin je u to izgleda poverovao i napisao dramu „Zavist“ (Mocart i Salijeri). Ili je možda samo književnim putem ogovarao Salijerija!
Na jednu odliku prenošenja tračeva valja obratiti pažnju. Tračevi su takoreći nezaboravni. Ljudska sklonost da čovek dobro upamti ono što je zapravo puko ogovaranje, a ne ništa suštinski, ništa bitno – više je nego intrigantna činjenica. Tu pravila brisanja pamćenja ne važe. Kao u legendi o Aleksandru Velikom koji je prema uputstvu proročice mogao da pročita svoju budućnost u vatri koju će zapaliti, ali pod uslovom da ne misli na krokodilovo levo oko. Neizvodljiv zadatak.
O tome šta ogovaranje može da nam uradi, podsetio me je tekst o Jovanu Dučiću iz pera Milana Jovanovića Sto(j)imirovića (1898-1966), novinara, diplomate, hroničara, čoveka, najblaže rečeno, vrlo uzbudljive profesionalne i političke karijere. Knjiga „Portreti prema živim modelima“ u izdanju „Matice srpske“ neobična je hronika i povest o važnim ličnostima iz srpske kulture, uglavnom Jovanovićevih savremenika: Slobodana Jovanovića, Jovana Cvijića, Veljka Petrovića, Rastka Petrovića, Miloša Đurića. Čitav niz tračeva može se naći u ovoj knjizi koja čitaoca uglavnom navodi na iskren, grohotan smeh. Jer, prisutno je neočekivano, a potpuno neskriveno, već znalačko ogovaranje. Tamo gde ga niko ne očekuje.
Eto, pišući portret Jovana Dučića (1871-1943), novinar koji svakako nije bio poklonik Dučićevog dela, ali ni ličnosti, pa ni političkih stavova kaže:
„Rim, 28. VIII 1935. Susret sa g. Jovanom Dučićem. Posle šest-sedam godina od kad ga nisam video. Bio je brbljiv kao obično, ali je teže sklapao rečenice, jer je valjda bio umoran od puta. Duboko me je potreslo kada sam video da je ofarbao i kosu i brkove. Toliko kuraži i prostodušnosti u laganju nisam od njega očekivao.“
Milan Joanović posetio je našeg velikog naučnika Jovana Cvijića, geografa, 1921. godine i napisao o tom susretu, između ostalog i sledeće:
„Uglavnom, on je bio nešto bled i ispijen, a to je dolazilo do u toliko jačeg izraza što je taj inače tako ozbiljan gospodin i veliki čovek vranio svoje brkove, – jedna pojedinost koja je spuštala nivo celog prizora ovog susreta koji je za mene bio istorijski. Ja nisam mogao da se načudim toj pojedinosti, u toliko pre što Cvijić nije samo garavio u vis savijene brčiće nekim crnim prahom, nego ih je formalno ofarbao nekim strašnim crnilom, ćate ili penzionisanog podoficira i što mu je oduzimalo mnogo od i onako skromne otmenosti njegove pojave.“
Ćim sam saznala ove „pojedinosti“, u više nastavaka čitala sam Dučićeve stihove. I stalno mi je pred očima njegova ofarbana kosa. To jednostavno ne mogu da zaboravim. Kvari mi pogled na njegove stihove. I uživanje. Stalno bih se smejala. Isto važi i za Cvijića. Tračevi se ukazuju kao nezaboravni.
Mirjana Ognjanović
