Pouke iz prošlosti: Siromašak i nestalo blago

Jednu od najlepših priča koju sam pročitala – „Kriptogram“ –  napisao je italijanski pripovedač Tomazo Landolfi (1908-1979). To je priča o čoveku koji je potpuno finansijski propao i zato pokušava da pronađe skriveno nasledstvo za koje zna da mu je ostavljeno. To je, naime, bio običaj u njihovoj plemićkoj porodici: da sakriju blago i ostave ga sledećim naraštajima. Posle niza peripetija, nekako mu pođe za rukom da pronađe tajanstveni papirić sa zapisanom šifrom. Angažuje šifranta koji uspeva da pročita sakriveni put do blaga. A ono glasi: „Ja volim Mirtu i to je moje najveće blago“. Jasno, Mirta je bila devojka sa kojom je ljubav njegovog pretka bila neostvariva iz mnogobrojnih razloga. Ali je predak svoju tajnu pretvorio u istinu koju je poželeo da ostavi za budućnost.

Priča koja sledi, navodno je istinita, a objavljena je u našim novinama 1935. godine. Ukoliko unapred sumnjate u njenu istinitost, budući da novinski tekstovi često mirišu na laž, prihvatite je kao pripovetku. Svejedno je.

Josip Šulc, mašinbravar iz mestašca Selnice ob Dravi u Sloveniji obratio se pravnim zastupnicima Kraljevine Jugoslavije u Beogradu, s nadom da će posle mnogo godina uspeti da optuži dinastiju Habzburg da su mu na nezakonit način oduzeli ogromno nasledstvo.

Kako to da je veliki vladar koji je preminuo još 1916. godine otimao od sirotog mašinbravara?

Evo kako: 7. marta 1822. godine u Veneciji je umro bogati brodovlasnik Anton Ditrih, poreklom Slovenac. U Veneciju se doselio jer mu je tako nalagao njegov duboki džep, kao i njegov smisao za lepotu. Na koji način se obogatio? Dok je bio mladić, kormilario je na jednom francuskom brodu, koji je pripadao veoma bogatom kapetan Tirijeu. Potom se dogodilo da je brod upao u veliku oluju i stvari su se odigrale tako da je kapetanov život visio o koncu. Međutim, spasio ga je upravo mladi i hrabri kormilar Ditrih. Kapetan Tirije, inače bez naslednika, to nije zaboravio: zaveštao mu je sav svoj imetak. Mladić je bio vešt i čuvaran, pa je bogatstvo umnogostručio. Nije bio više vlasnik samo jednog, već nekoliko brodova. I mnogo toga još.

Kada je Ditrih preminuo u Mlecima, notar je sastavio ogroman spisak imovine: tri palate u Veneciji, dve velike kuće na Krfu. Zanimljivo, jedna od njih bila je dvorac Ahileon, potonji dvorac austrijske carice Sisi. Vitrine pune zlata, šest sanduka srebrnih predmeta (svećnjaka, escajga…), dve vrećice dragulja, skupoceni nameštaj. Pedesetak muranskih ogledala, starinski nameštaj. A pre svega, dva velika trgovačka broda. Ukratko, tadašnjih 104.817.000 franaka u zlatu! Sve to je bilo deponovano kod državne blagajne u Veneciji. Kasnije je novac jednim delom prebačen u Francusku banku u Parizu.

U stvari, dugo se nije znalo ko je naslednik Ditrihovog blaga. Tek više od pola veka docnije, Josip Šulc je preko majke Ane, kćerke Ditrihovog sinovca saznao da je on jedini naslednik. A saznao je i da su Habzburgovci, osvojivši Veneciju, prisvojili Ditrihovo blago i odneli ga na bečki dvor. Ali, to nije obeshrabrilo siromašnog mašinbravara.

Rešio je da se osloni na poznatog bečkog notara Vezelija. Ovaj se navodno dogovorio sa dvorom u Beču da se nasledniku na ime bogatstva isplati 70 miliona forinti. Ali pre nego što će ugovor biti potpisan, Vezeli je naprasno – preminuo! A dokumenta kojima se dvor obavezao da isplati dug, odjednom su nestala. Smrt poznatog advokata u Beču bila je senzacija. Rođaci su uzalud tražili ekshumaciju.

Kako god, nijedan bečki advokat posle nije želeo da se poduhvati tog predmeta, a onda se napokon za to ipak odlučio dr Samuel Vajs. U početku je marljivo navalio na posao, ali se ubrzo povukao. Šulc je saznao da je to učinio za veliku sumu novca. Siromašni bravar ostao je obeshrabren. U očaju se obratio Mariborskom sudu koji se oglasio nenedležnim, iako je Šulc mahao nekakvim starim protokolom Franje Josifa, u kojem je pisalo da mu ovaj duguje dva miliona zlatnih kruna. Još pre careve smrti, pokušao je da ga lično nađe u banji u kojoj je ovaj odsedao. I šta? Bio je uhapšen! Car je tada rekao da ludaku daju u par navrata po 20 kruna i da ga drže što dalje…

Prolazile su godine. Mašinbravar koji je uporno želeo da dođe do svog nasledstva, najzad je stigao do tašte poslednjeg austrougarskog vladara, velike vojvotkinje od Parme i Toskane. Eh, ta je tek bila škrtica. Isprašila ga je sa 20 kruna i izbacila iz svog dvorca.

Mirjana Ognjanović