Pouke iz prošlosti: Ko želi obrazovane ljude?
Berlin, januar 1931. godine. Ministar prosvete održao je govor studentima. Svi su mislili da će mladima pričati o tome koliko su veliki i važni nauka, kultura i umetnost. Međutim, ne. Pre bezmalo 92 godine, gospodin ministar, i sam nekada univerzitetski profesor, saopštio je berlinskim studentima, nešto potpuno drugačije. Ukratko, govorio je protiv univerziteta!
Kako?
Nauka je divna, ali fakulteti su zapravo prava napast za državu, izveštavao je čuveni novinar Predrag Milojević za „Politiku“ o događajima na Berlinskom univerzitetu. Zašto su studenti tako nezgodni? Jer svako od njih, kada okonča studije i dobije diplomu, želi samo jedno: da se zaposli i tako se izdržava do kraja radnog veka. Da živi udobno. Zato podnosi molbu državnim vlastima i traži službu!
Na prepunom berlinskom univerzitetu ministar nije video nikakvu žeđ omladine za znanjem i naukom, već puku želju za gospodskim životom i udobnim kancelarijama. Zbog toga im je jasno i glasno saopštio kako ne smeju ništa da očekuju! Takozvano intelektualno vaspitanje, njihova je privatna stvar. Jer, za državu je bolje da ima dobrog rudara negoli doktora ili filozofa. Hiperprodukcija studenata, te 1931. godine postala je socijalni problem, pa su na vratima fakulteta bili izlepljeni plakati da su sva državna radna mesta – popunjena.
„Sve više se ispoljava težnja da se univerziteti pretvore u slobodne škole intelektualnog vaspitanja u kojima svako ko pokaže sposobnost, može da dobije akademsku diplomu“, pisao je naš dopisnik iz Berlina. To, međutim, nije značilo da će steći i „viši položaj u društvu“. Fabrički radnik bi mogao da postane doktor, a doktor da ide u fabriku! Toliko je bilo diplomiranih, da je gradom kružila anegdota o dva izgladnela radnika bez posla. Očajni, otišli su u institut za anatomiju da prodaju svoja tela za naučne opite, a novac daju porodicama. Na žalost, bili su odbijeni jer su na obdukciju primali samo tela sa maturom!
Istovremeno, u Berlinu je otvoren univerzitet za pse. Lopovluk je, naime, bio rasprostranjen preko svake mere. Kriminalci su postajali sve veštiji i veštiji, te je valjalo nekako im doskočiti. Policija je zato bila prinuđena da izradi program za visoku pseću obuku i otvori univerzitet za četvoronožne đake kako bi stekli i sposobnosti prosuđivanja. Program je bio toliko težak, da su krenile glasine kako ipak nije lako biti berlinski policijski pas. Tako je na ispitu jedan „odličan student“ uspeo da preskoči visoku ogradu fakultetam i to pod snegom. Na iznenađenje komisije, nije se uopšte vratio na drugi deo ispita!
Šta se kasnije dogodilo sa Nemačkom, dobro je poznato. Ali stvari su se opet promenile. Pa i škole i školovanje.
Šta se kod nas danas dešava sa studiranjem i studentima? Da li oni očekuju državni posao? Ili im je unapred jasno da postoje i drugi putevi do udobnijeg života? Nije lako doneti bilo kakav zaključak, a da neko ne bude nepravedno povređen. Toliko nam je sve mutno pred očima.
Nedavno su dve beogradske nastavnice, odnosno profesorke matematike uočile nešto neobično. Jedna predaje u osnovnoj, a druga u srednjoj stručnoj školi. Primetile su da đaci, poznati kao loši matematičari, uopšte više ne prepisuju na kontrolnim vežbama, čuvenim „pismenim“. A nekada su se brižljivo pripremale puškice, dobri matematičari su slali cedulje sa rešenjima drugovima koji nisu imali pojma o matematici.
„Ma sigurno koriste mobilne telefone!“, usprotivila se prijateljica koja ne radi u školi. „Vi ne možete ni da shvatite kako oni to izvode!“
Nastavnice su se pobunile s valjanim argumentom. Nije tačno da učenici prepisuju. Da, dobijaju loše ocene. Ali, potpuno im je svejedno da li će dobiti jedinicu. I kada dobiju keca, uopšte ne pokazuju nikakvu uznemirenost. Kao da unapred znaju da će svakako položiti razred. Zato su ostale zgranute.
Kako? Zar sa tolikim jedinicama neće pasti na popravni, ili ponavljati? Izgleda kao da znaju da neće. Ovde je put do diploma posut često tajanstvenim prahom. Uostalom, o tome je toliko bilo reči. I deca su to, naravno, čula!
Mirjana Ognjanović
