Koliko velika tehnologija planira da profitira od pandemije
Tokom svakodnevnog brifinga povodom korona virusa guvernera Njujorka, Endrua Kumoa u sredu, 6. maja uključila se i video poseta bivšeg generalnog direktora Googlea, Erika Šmita, koji se pridružio sastanku guvernera i najavio da će zakazati panel za preispitivanje post-kovidske stvarnosti države Njujork, sa naglaskom na trajno integrisanje tehnologija u svaki aspekt građanskog života. Pre nego što su Amerikanci shvatili pretnju Covid-19 virusa, Šmit je već bio na agresivnoj kampanji gurajući upravo tehnološku bezkontaktnu viziju budućnosti. U središtu ove vizije je integracija vlasti sa nekoliko divova iz Silicijumske doline – što uključuje javne škole, bolnice, lekarske kancelarije, ali i policiju i vojsku, sve autsorsovane I upravljane od strane privatnih tehnoloških kompanija. To je potencijalna budućnost u kojoj naši domovi nikada više neće biti isključivo lični prostori, već su postali, putem brze digitalne povezanosti, naše škole, lekarske ordinacije, teretane I, ako država odredi, naši zatvori. Naravno, za mnoge od nas, naši domovi su već uveliko radna mesta i primarna mesta za zabavu čak i pre pandemije ali u ovoj budućnosti koja se užurbano konstruiše, svi ovi trendovi spremni su za još veću promenu. Ovo je budućnost u kojoj će, za privilegovane, gotovo sve biti isporučeno kući, bilo virtuelno, putem striming i klaud tehnologije ili fizički putem vozila ili dronova. To je budućnost koja zapošljava daleko manje nastavnika, lekara i vozača, ne prihvata nikakve gotovinske ili kreditne kartice , za koju se tvrdi da je vođena „veštačkom inteligencijom“, ali je u stvari drže desetine miliona anonimnih radnika smeštenih u magacinima i data centrima, gde su nezaštićeni od bolesti i hiper-eksploatacije. To je budućnost u kojoj je svaki naš potez, svaka naša reč, svaki naš odnos koji se može pratiti, kontrolisan saradnjom vlade i tehničkih velikana. Budimo jasni, tehnologija je sigurno ključni deo načina na koji štitimo javno zdravlje u narednim mesecima i godinama. Pitanje je: da li će ta tehnologija biti podložna disciplinama demokratije i javnog nadzora, ili će se razvijati mimo toga, bez postavljanja kritičnih pitanja koja će oblikovati naš život narednih decenija? Pitanja poput ovih, na primer: Ako zaista vidimo koliko je kritična digitalna povezanost u kriznim vremenima, da li bi naši podaci morali zaista biti u rukama privatnih igrača kao što su Google, Amazon i Apple? Ako javna sredstva plaćaju toliki udeo, da li bi i javnost trebalo da je poseduje i kontroliše? Ako je internet toliko važan u našem životu, kao što je očigledno, da li ga, možda, ipak treba tretirati kao neprofitnu javnu uslugu?
