Pouke iz prošlosti: Hodač

Nedelje prolaze kao dani. Meseci kao sedmice. A godine?

Ma ko ima hrabrosti da razmišlja o tome?

Vreme se izmaklo kontroli i svest o tome već je dovoljno uznemirujuća i bez ostalih briga. Moj prijatelj ima zanimljivu teoriju i možda bi je trebalo uzeti za ozbiljno: u želji da osvoji što više vremena, čovek izmišlja neke stvari i pojedine sprave koje umesto da sačuvaju vreme (kako se u prvi mah čini), zapravo mu ga uništavaju. Nemilosrdno proždiru. I rasejavaju. Tako sam sebe dovodi u tesnac. Kao primer navodi mobilni telefon.

Kada razmišljam o prolasku vremena koje nam je danas na raspolaganju i o vremenu u kojem su živeli u prošlim vekovima, često se setim Johana Sebastijana Baha (1685-1750), njegove muzike i njegovog ogromnog opusa. Kako je stizao sve to da uradi? Odgovor bi mogao da bude vrlo kratak. Zato što je bio genije! Smatram da je vrlo dobro imati genija za idola.

O Bahu razmišljam često dok čekam gradski autobus, dok se guram i slušam neprihvatljive svađe i međusobna vređanja takozvanih građana. Ljudi su u prevozu najopasniji. Kada se setim Baha, često izađem iz autobusa i nastavim peške. Koliko god da je potrebno. I ne pokajem se.

Hodajući posmatram ogroman broj automobila koji mile kroz preuske gradske ulice, nespremne da ih prime u tolikom broju. Izgledaju kao mašine neodgovarajuće za prevoz, ali vrlo delotvorne za zagađivanje vazduha.

Ovo je dakle priča o Bahovom pešačenju. Godina je 1705. Johan Sebastijan je navršio dvadesetu i skromni je orguljaš u nemačkom gradu Arnštatu. U kasnu jesen odlučuje da ode u Libek kako bi na koncertima u srednjovekovnoj crkvi Svete Marije čuo svog idola, kompozitora i orguljaša Ditriha Bukstehudea (1637-1707).

Taj čuveni orguljaš smatran je za prilično starog muzičara. Jer, imao je 68 godina, pa se očekivalo da će se ubrzo povući. A kada već pričamo o vremenu koje se ima na raspolaganju, trebalo bi znati da je prosečni ljudski vek tada iznosio 45 godina. Johan Sebastijan je krenuo u Libek s namerom da pronikne u umetnost i veštinu starijeg kolege.

Kako je pošao na put? Pa, pešice! U stvari, to je jedino što je izvesno o ovom poduhvatu. Čitavu udaljenost od 400 kilometara prešao je pešačeći. O čemu li je razmišljao dok je hodao? Da li je Bukstehude znao da je njegovim vrlo posećenim koncertima prisustvovao i budući velikan muzike? Sva je prilika da mu se Bah nije ni javio i da ga je krišom slušao iz večeri u veče. Bukstehudea je prethodno posetio i Georg Fridrih Hendl, ali je brže-bolje otišao, jer mu je ponuđeno da oženi najstariju orguljaševu kćerku, ukoliko želi njegov posao.

Bah je na putu ostao duže nego što je obećao da će se zadržati. Ali kada se vratio sa dugog pešačenja, bilo je jasno da je taj događaj bio prekretnica u njegovom životu. Nadahnuće jednostavno nije prestajalo. Dane i sate koje je potrošio na pešačenje, nekako je umnogostručilo vreme koje mu je ostalo na raspolaganju za pisanje muzike i sviranje. I stvaranje porodice. Bah je je sa dve supruge imao dvadesetoro dece.

Britanskog novinara i pisca Horejša Klera, (1973) ova priča o Bahovom putu toliko je obuzela, da je i sam peške krenuo od Arnštata do Libeka. Hodajući istim putem, Kler je pokušao da zamisli o čemu je sve Johan Sebastijan mogao da razmišlja dok je pešačio. Tako je onda nastao i putopis. Naime, Horejšo Kler je 2018. godine objavio knjigu „Deo njegove umetnosti: Hodajući do Libeka sa Johanom Sebastijanom Bahom“.

„Bah pripada budućnosti, a ne prošlosti“, napisao je svojevremeno književnik i muzički kritičar, Džord Bernard Šo.

Mirjana Ognjanović