Pouke iz prošlosti: Nepismeni koji je postao pisac
Da li bi veliki francuski pripovedač Gistav Flober uopšte postao pisac, da je rođen u našem vremenu, a ne pre tačno 203 godine, odnosno, 12. decembra 1821?
Ovaj tekst pišem upravo na dan kada se Flober rodio u Ruanu, gradu na severozapadu Francuske, na samoj obali Sene. Jedan od najvećih francuskih književnika, potiče iz porodice lekara: otac mu je bio hirurg i upravnik bolnice u kojoj su zapravo i živeli. A da je Gistav nekim slučajem bio dete 21. veka, njegova posebnost verovatno ne bi promakla oku psihologa i psihijatara, te bi vrlo brzo pokušali da ga otrgnu iz zatvorenog sveta u kojem je izgledalo da će zauvek ostati. Sve dok nije počeo da piše!
Ovako, porodica se samo stidela tog „neadekvatnog“ dečaka. Skrivala ga je. Naime, posle rođenja visprenog prvog sina, koji je rano počeo da stiče različita znanja i pokazivao radoznalost, mali Gistav je delovao potpuno izgubljeno. Ćutao je, po ceo dan gledao u jednu tačku, držeći prst u ustima. Bio je apatičan. Više puta će Flober kasnije u pismima napominjati da su tada isključivo idioti i ludaci prema njemu pokazivali naklonost, jer su znali da su – isti.
Ukratko, Gistav Flober (1821-1880), bio je dete koje je ličilo na osobu ometenu u razvoju. Sporo je razumevao i još sporije učio. Čitanje i pisanje je savladao prilično kasno, već je imao osam godina. Plakao je i vrištao po kući, bežeći od učenja, jer njegov mozak kao da nije mogao da usvoji te znakove na papiru. Nije uspevao da ih poveže ni na koji način. Roditelji su ga smatrali idiotom. Uvek sakriven iza drugo dvoje dece, mali Gistav se gubio u sanjarenju, pogleda takoreći ošamućenog. Izgledalo je da mu je sudbina zapečaćena.
Svaki pokušaj da se takmiči sa bratom i sestrom, bio je osuđen na propast, pa je zato i ostajao u svom svetu. I tako, ostavljenom i odsečenom od stvarnosti, nije mu preostalo ništa drugo nego da usavrši unutrašnji pogled na stvari. I kada je najzad naučio da piše, taj nekada potpuno nepismeni dečak, odjednom je postao pisac. Bežeći od onog stvarnog, savršenim rečenicama gradio je svoj svet.
U pismu bratu, Flober kaže:
„Da, sa sedam još nisam znao da čitam i pišem, a ti si, već sa četiri godine tečno čitao. Pa šta? Ja sam bio mala zver, što znači pesnik, a ti mali doktor, robot. To si i ostao.“.
Kako se dogodilo da dečak kome je izgledalo predodređeno da ostane mentalno zaostao, ipak postane genijalni pisac romana koji će bitno uticati na književnu istoriju?
Žan Pol Sartr napisao je 1971. godine obimnu Floberovu biografiju dajući joj naslov „Porodični idiot“ (ili „Idiot porodice“). I u maniru analitičara, ali i filozofa i istoričara, odgovorio je na to pitanje. On, naime, smatra da je Gistav Flober bio dete koje je mišljenje okoline doživljavao kao oblik neprekidnog nasilja, te zato prisiljen na bekstvo, bekstvo u drugu dimenziju. Pisanje je postalo njegovo jedino oruđe i čamac za spasavanje. Pisac je pronašao način da postoji, da se odupre uništenju i da svoj unutrašnji svet izrazi kroz reči koje se toliko mučio da usvoji. Njegova priča je tako, izgleda, počela detinjim ćutanjem.
Gistav Flober je prvu pripovetku objavio u magazinu „Kolibri“ kada je imao petnaest godina! Ali svejedno, izbačen je iz škole i na studije prava u Pariz otišao tek u dvadesetoj. Međutim, život u prestonici nije mu se dopao, pa se vratio na porodično imanje. Nikada se nije ženio.
Sukob sa društvom donelo mu je i njegovo najslavnije delo, „Madam Bovari“ iz 1857. godine. Bio je to skandal zbog kojeg je zajedno sa izdavačem i štamparom optužen za nemoral. Sledili su „Salambo“ i „Sentimentalno vaspitanje“.
Posle moždanog udara, Flober je pao u komu, 8. maja 1880. godine pre podne. Umro je istog dana. Mopasan je u znak poštovanja čuvao stražu kraj njegovog odra naredna tri dana. Sahrani u Ruanu, prisustvovali su, između ostalih, Gonkur, Dode i Zola.
„Došao sam do nepobitnog uverenja da se taština nalazi u osnovi svega, čak i ono što nazivamo savešću, nije ništa drugo do unutrašnja taština.“ Ovo su reči Gistava Flobera, pisca koji je pomno i ćutke posmatrao svet pre nego što je počeo da ga opisuje svojom savršenom rečenicom.
Mirjana Ognjanović
