Hellpoint
Ako biste pravili spisak onoga što jednu igru čini Soulsovskom, što znači da sledi stopama masovno popularne serije Dark Souls, dobili biste tačno ono što čini igru Hellpoint: respawn pointove u velikom lavirintu od nivoa, gubitak sve moći u slučaju smrti, osim ako je ne povratite, spora i metodična borba sa lakim i teškim napadima, kao i izazovni susreti sa ogromnim čudovištima. Sve je tu, ali složena naučno-fantastična postavka daje Hellpointu svojstven karakter i snažan borbeni sistem koji i pored brojnih bagova čini ovu igru isplativom. U samom startu igre postavljeni ste u klonirano telo na ogromnoj svemirskoj stanici bez ikakvog objašnjenja, prepušteni sami sebi da se borite protiv demonskih entiteta i božijh bića. U osnovi, to je čitav zaplet, koji izgleda kao gubitak potencijala za ovaj odmah intrigantni naučno-fantastični univerzum. Kao i Dark Souls, to je svet bogat opipljivom napetošću i misterijom koji vas vode ka postavljanju pitanja, iako vam retko kad daje odgovore. Vizuelno, Hellpoint je prilično zapanjujući. Svaki put kada izađete iz lavirinta u spoljašnjost zapahnuće vas neverovatni pejžaži zvezdanog neba. Unutrašnjost je na sličan način stilizovana svetlim, iskačućim bojama koje neverovatno dobro kontriraju tamnim i sumornim hodnicima. U jednom trenutku mogli biste istraživati hodnik skoro crne boje sa neprijateljima koji vas vrebaju iz svih uglova, a onda ćete odjednom imati osećaj kao da koračate preko duginog mosta do Asgarda. Ipak, uprkos dramatičnim promenama u paleti boja i osvetljenja, sve se oseća dosledno i kohezivno. Mnogo ljubavi i brige je očigledno ušlo u izgradnju ovog sveta iz dizajnerske perspektive i činiće vas neizmerno radoznalim da vidite i naučite više – što podvlači nedostatak stvarne priče, kao propratni efekat.
