Pouke iz prošlosti: Mešinih dvanaest godina sumnje u sebe
Kada je njegov prvi roman izašao iz štampe, slavni pisac Meša Selimović (1910-1982), imao je već pedeset jednu godinu. Moglo bi se reći prilično kasno za književnika tako raskošnog talenta. Zašto nije objavljivao ranije? Zar mu pripovedanje nije od najranije mladosti predstavljalo najvažniju stvar? Mnogobrojni poklonici njegovog dela, bili bi spremni da kažu da je Meša bio rođeni pripovedač.
Zanimljiva je priča o tome. Obična, ali vrlo duboka, otkriva ličnost Meše Selimovića, toliko drugačiju, slobodno može da se kaže, od velikog dela današnjih, samouverenih i sujetnih skribomana. Tajnu kasnog pripovedanja pruža jedan od dragocenih intervjua velikog jugoslovesnskog novinara Dragoslava Zire Adamovića (1922-1978) iz njegove čuvene zbirke „Razgovori sa savremenicima“ (Privredna štampa, Beograd, 1982). Reč je knjizi od izuzetnog značaja za našu kulturu i kulturnu tradiciju, u kojoj je vrsni novinar, dugogodišnji urednik Kulturne rubrike i Kulturnog dodatka „Politike“ objavio vrlo sadržajne razgovore sa najvažnijim jugoslovenskim umetnicima tog vremena: i onim tada već vremešnim, kao i onim mlađim.
Šta je dakle rekao Meša Selimović? Između ostalog, da je oduvek voleo knjige i da svoj porodični dom pamti po prekrasnoj biblioteci koju je napustio kada je počeo Drugi svetski rat i koju su razneli neprijatelji. Voleo je Andersenove bajke, Zmaj Jovine pesme, pripovetke Laze Lazarevića, Džonatana Svifta, Marka Tvena. Dostojevski ga je opčinio svojom dubinom i metapsihologijom, kao i „Žerminal“ Emila Zole, budući da je imao prilike da upozna težak život rudara sa severozapada Tuzle. Divio se Tomasu Vulfu, Vilijamu Sarojanu, Hemingveju. Ono što je za njega ostao nedostižni uzor, bio je sklad muslimanskih narodnih balada, odnosno Njegoševog dela. Najsublimniji izraz narodne poezije bila je za Selimovića balada „Omer i Merima“:
„Đul miriše mila moja majko,
Čini mi se Omerova duša…“
Pisac romana „Derviš i smrt“, koji je preveden na mnoge svetske jezike, sledećim rečima opisao je zašto je toliko oklevao, zašto je zbog preterane skromnosti, imao pogrešan utisak o sopstvenim umetničkim moćima, kao i zašto je ta sumnja bila velika i terala ga da odustane od zadatka koji je mogao savršeno da ostvari. Dakle, evo šta je zabeležio Dragoslav Zira Adamović 1974. godine:
„Ispisao sam mnoge sveske, a na drugoj godini studija poslao sam neke od tih zapisa Živku Milićeviću, uredniku ,Politike’. On mi je sve to vratio, s objašnjenjem da to nije za ,Politiku’. Milićević je sigurno bio u pravu, jer su ti zapisi, ili priče, verovatno bili slabi i neupotrebljivi. Ali je to odbijanje za mene bilo presudno, poražavajuće, ne zato što mi radovi nisu objavljeni, već što sam izgubio sigurnost i veru u sebe i u svoj smisao za pisanje, i u prihvatljivost teme koja me je interesovala iznad svega. (…) Ja sam tada, 1932, godine, potpuno prestao da pišem, i prvo što sam posle toga napisao, reportažu o zločinima esesovaca na Majevici, bilo je tek za vreme rata, 1944. godine, a 1945. sam objavio prvu pripovetku ,Pjesma u oluji’ u beogradskom časopisu Naša književnost. Ta obeshrabrenost, ta uplašenost, ta klonulost zbog tuđeg suda, to neverovanje u sve, ostali su u meni celog života, sve do danas. Zato sam počeo kasno da pišem, zato sam nesiguran u ono što radim, zato svakom poslu prilazim kao početnik, zato mi se čini da svaki zadatak nadrasta moje snage.“
I zato je kada je najzad, 1959. godine, potpisao ugovor sa izdavačkom kućom „Svijetlost“ iz Sarajeva, Selimović sam tražio da se u ugovor unese klauzula koja ga obavezuje da će roman predati do određenog datuma. U suprotnom, bio je spreman da plati čak pet hiljada tadašnjih dinara kazne za svaki dan kašnjenja! Izdavač je pristao, doduše, nemajući nameru da poštuje tu klauzulu. A nesigurni Meša, ipak je rukopis, uz ovaj „kazneni podstrek“, predao na vreme.
„Niko nije znao koliko sam strahova pobedio u sebi dok sam se usudio da izađem pred čitaoce,“ – rekao je 1974. godine Meša Selimović.
Ovaj razgovor i ovo priznanje bacaju prekrasno svetlo na ceo Selimovićev književni opus. Kao da je odjednom đul zamirisao.
Mirjana Ognjanović
