Pouke iz prošlosti: Iz kulta u tanjir
„Nisam postao vegetarijanac zbog sopstvenog zdravlja. To sam učinio zbog zdravlja pilića.“
Ova čuvena misao Isaka Baševisa Singera, uvek me nasmeje, ali gorko. Sećam se bar nekoliko povoda kada sam najozbiljnije razmišljala o vezama koje postoje između naše prirode i onoga što imamo u tanjiru. Imala sam možda sedam ili osam godina. Bila je subota. Roditelji su sa pijace u zembilu, između ostalog, doneli i šarana. Primetila sam da se riba i dalje praćaka u torbi. Izvadila sam je i shvatila da je zaista živa. U nastupu euforije da ću spasiti jedan riblji život, munjevito sam napunila kadu i ubacila šarana u vodu.
Pobrinula sam se da bacim i nekoliko komadića hleba. Sećam se, kao da je juče bilo, kako je i šaran bio jednako euforičan. Plivao je gore-dole, uz kadu, niz kadu, vrlo žustro. Ali ubrzo, roditelji su me opomenuli da prestanem sa igranjem i rekli da moraju da pripreme šarana za ručak. Ručak? Sestra i ja smo žestoko protestvovale. To neće moći!
S užasom sam shvatila da su moji roditelji odjednom postali nemilosrdni. Ali, šaran je postao naš ljubimac! Kako to ne mogu da shvate… Zaključala sam se u kupatilo i bila spremna da ostanem tu do kraja života. Sa šaranom. Pretnje oca i majke bile su sve oštrije. Ne sećam se šta su naposletku rekli, pa sam pokorno otključala vrata. Sećam se da sam potom otišla u sobu, bacila se na krevet i dugo plakala. Nisam ručala. Kada sam najzad izašla iz sobe, mogla sam da se zakunem da na licima roditelja primećujem svojevrsnu ubilačku grimasu kakvu ranije nisam uočavala. Nekoliko sledećih dana jela sam koješta. Uglavnom suvi hleb. Kao šaran.
Drugi put, posle izleta, nedaleko od Orašca, sa prijateljima i njihovom decom, svratili smo na ručak u poznati restoran. Rustična gostionica sa vajatima, sva u drvetu, po podu razbacana slama. Između stolova skakuću jaganjci. Deca su odmah počela da ih jure i nose na rukama. Igrali su se i grleno smejali. Ljubazni vlasnik restorana preporučio je njihov specijalitet: jagnjeće pečenje. Prvoklasno, sveže, mlado, bez mirisa na ovčetinu. U istom trenutku, međusobno smo razmenili iznenađene poglede. Zaćutali smo. Deca su počela sumnjičavo da nas posmatraju držeći i dalje jaganjce u naručju. Jao! Odjednom smo se svi pokajali što smo došli na to mesto. Promenili smo narudžbinu. Jagnjetinu svakako nećemo! Većina se odlučila za ćevape (!), a ostali za salate i krompiriće… Najstarije dete je ipak shvatilo o čemu je reč i brzo obavestilo one mlađe šta se zapravo dešava. Počeli su da plaču, otimaju se i kukaju. Tražili su da ponesu jaganjce kući, molili nas da ih platimo, otkupimo i spasimo. To me je podsetilo na događaj sa šaranom.
Kada razmišljamo o drevnoj istoriji, čoveka često zamišljamo kao krajnje surovo stvorenje, zar ne? Koplje baca na sve što mrda! Nije li tako? Priča o živini, mogla bi zato da bude poučna u tom pogledu. Izvesno je da su petlovi i kokoške pripitomljeni između 1650. i 1250. godine pre nove ere. Prvi pilići koji su živeli sa čovekom bili su sa Tajlanda. Novija naučna istraživanja pokazuju da su ih ljudi smatrali svetim životinjama. Nema ranih podataka da ih je čovek klao radi njihovog mesa, onda kada su stigli u Evropu. Svakako su ih držali uz sebe zbog jaja i koristili kao neku vrstu alarma. Izvan granica Azije, živina je smatrana egzotičnim životinjama.
U prvom milenijumu pre nove ere, kokoške su brižljivo sahranjivane uz ljude. I nisu bile zaklane. Ostaci pronađeni na tlu današnje Velike Britanije pre više od dve hiljade godina, otvaraju put hipotezi da su kokoške i petlovi mogli biti i čovekovi pratioci u zagrobni život. A onda su, za vrlo kratko vreme, izgubili tu auru svetosti. Tako da sada svoj kratki vek, u uslovima „intenzivnog gojenja“, provode kao da su se već ispilili – u grobu! Toliko se pileće meso koristi, da ga neki ljudi već i ne smatraju mesom!
Možda o ukusima, a posebno kada je o jelovniku reč, zaista više ne vredi raspravljati. Za to su zauduženi nutricionisti. Ruku na srce, oni takođe neretko imaju čudne ideje. A kada je o mesu reč, manjala bih svaki komad za parče neke penaste voćne torte. Ali, to mi je zabranjeno! Uostalom, sada je leto, pa zato nije loše misliti na voće i reči Alberta Ajnštajna:
„Sto, stolica, činija sa voće i violina: šta čoveku još treba da bi bio srećan?“
Mirjana Ognjanović
