Pouke iz prošlosti: Bendžo koji (ne) oslobađa
Bendžo je američki žičani instrument, koji mnogi porede s gitarom. Plitka rezonatorska kutija, okruglog je oblika, širine oko 28 centimetara. Svojevremeno, starinski modeli bili su s gornje strane prekriveni pergamentom ili kožom. Vrat je dug čak 85 centimetara sa dvadesetak pragova. Instrument je nekada imao žice od životinjskih creva, četiri do sedam, a danas su čelične. Prva je najviša, druga najdublja. Česti su primerci sa šest žica. Kao tipičan primer muzičkog instrumenta Amerikanaca, bendžo se najviše upotrebljavao u kantri muzici, ali i u džezu. Veruje se da su bendžo u Ameriku doneli robovi sa zapada Afrike, jer tamo i danas postoji sličan instrument – bania.
Inače, kada pomenemo bendžo, koja nam se asocijacija najčešće javlja?
Rekla bih da je to film „Oslobađanje“ (Deliverance) ser Džona Bormana, prikazan pre pola veka (1972). Bilo je to jedno od najboljih filmskih ostvarenja te kinematografski plodotvorne godine. Ipak, mnogima je u sećanju najviše ostala scena nadmetanja gradskog gitariste i mladog seoskog, naizgled zaostalog u razvoju, svirača bendža u blugras kompoziciji „Dueling Banjos“. Inače, bluegrass je podvrsta kantri muzike u kojoj, kao i u džezu, jedan ili više instrumenata imaju svoj red, dok ga/ih ostali prate i tako svi dobijaju priliku da se pokažu.
Videvši Bilija Redena, šesnaestogodišnjaka osobenog izgleda, reditelj Borman je došao na zamisao da bi baš on (uz dodatak šminke) mogao dobro da odigra ulogu neobičnog tinejdžera iz ljute provincije, ali i neodoljivo obdarenog svirača bendža. I zaista jeste, ta je scena krajnje upečatljiva! Gladalac je uveren da Bili Reden, kao dečak Loni, stvarno virtuozno svira bendžo dok se nadmeće sa Druom, čiji lik tumači glumac i muzičar Danijel „Roni“ Koks. Međutim, Bili Reden (1956) ni tada, a ni kasnije nije imao pojma kako se svira bendžo! A sudbina mu je namenila nešto vrlo neobično: u sva četiri filma koje je tokom svoje ne tako burne karijere filmskog glumca snimio, igrao je upravo svirača bendža…
„Dueling Banjos“ kompozicija je muzičara Artura Smita zvanog Gitar Bugi. Pesmu, nazvanu „Bendža koji se svađaju“ napisao je 1954. godine, a prvi put je snimljena u izvođenju Dona Rinoa (u verziji za bendžo sa četiri žice) godinu dana kasnije, a onda 1963. i za jednu televizijsku seriju. Osam godina kasnije, počinju pripreme za „Oslobađanje“. Ispostavilo se da je već spomenuta muzička scena jedna od ključnih: aranžman su uradili Erik Vajsenberg i Stiv Mandel, i sami vešti svirači. Kompozicija je posle prikazivanja u bioskopima postala veoma popularna, pa čak dospela na drugo mesto Bilbordove top liste i tu se držala četiri nedelje, odmah iza Roberte Flek i njene „Killing Me Softly with His Song“. Za mnoge, „Dueling Banjos“ simbol je „Oslobađanja“.
Dakle, kako su reditelj, snimatelj i montažer postigli da gledaoci budu ubeđeni da dečak Bili Reden tako sjajno svira bendžo? Objašnjenje je, zapravo, veoma jednostavno: pozvali su lokalnog muzičara Majka Edisa da klekne iza glumca, obučen u istu košulju, zagrli ga oko pasa i pokreće levu ruku, dok je desna bila delimično skrivena. Uz pomoć veštog kadriranja i montažnih rešenja, a uprkos početnoj sumnji, varka je uspela.
Prvobitno je bilo planirano da kompoziciju odsviraju mladi muzičari Roni Brentano i Majk Ruso, ali na kraju su to učinili Vajsenberg i Mandel, autori aranžmana. Povrh svega, kada je film video Artur Smit zvani Gitar Bugi, podneo je tužbu kao autor pesme – budući da njegovo ime nigde nije bilo navedeno – i dobio spor. Dakle, „Duelnig Benjos“ bila je kompozicija nad kojom lebdi iluzija dostojna filmske umetnosti – umetnosti iluzije koje stvaraju pokretne slike.
I još jedna zanimljivost. Film „Oslobađanje“ je snimljen prema istoimenom romanu nagrađivanog američkog pisca Džejmsa Dikija (1923-1997). Diki je bio pesnik i pripovedač, studirao je poljoprivredu, diplomirao književnost i filozofiju, bio pilot u Drugom svetskom ratu. Pisao je reklame za „Koka kolu“ i tako „prodavao dušu đavolu“ kako je sam govorio, „da bi mogao brzo da je otkupi“. Umro je od posledica alkoholizma. Džon Borman (1933) u filmu „Oslobađanje“ dao mu je vrlo malu ulogu: ulogu šerifa!
Mirjana Ognjanović
