Pouke iz prošlosti: Šta ostaje urezano u pamćenju?

Sećate li se ove kompozicije?

Možda je neko pamti kao Kavatinu (Cavatina) kompozitora Stenlija Majersa, a drugi –  najčešće kao muziku iz filma „Lovac na jelene“ (1978) Majkla Ćimina. A možda kao jedno i drugo. Svakako, ova Kavatina doživela  je bezbroj izvođenja i aranžmana od tog vremena, ne samo za solo gitaru (računajući i „Šedouse“).

Inače, izraz cavatina, potiče od italijanskog glagola cavare što znači, urezati, izdubiti. Eto još jednog slučajnog razloga što se upravo ova urezala u pamćenje onih koji nisu naročiti poklonici ni filma, ni muzike. Kavatom i kavatinom  nazivale su se i jednostavne vokalne ili instrumentalne kompozicije, najčešće nepromenljivog tempa.

Nedavno je u magazinu „Nedeljnik“ objavljen članak, u više delova, u kojem su naši uvaženi filmski stvaraoci pozvani da odgovore na pitanje novinara da li je vreme poznatom ostvarenju Majkla Ćimina (1939-2016) naudilo, te kakva bi poruka ovog Oskarom nagrađenog filma bila danas. Ukratko, šta pamtimo iz „Lovca na jelene“?

Uvodni tekst govorio je o prvom i drugom gledanju ove antiratne drame: ugledni profesor montaže seća se svog mladićkog pogleda na film i upoređuje ga sa današnjim utiskom. Uočava neskrivene, pa i laiku vidljive nedoslednosti u scenariju, kakvih je mnogo, i upoređuje ih sa potonjim Ćiminovim varljivim opusom.

Da, dramaturški ispadi su očigledni. Od svih, meni je najupečatljiviji sledeći: kako je mladić (Oskarom nagrađeni zadivljujući Kristofer Voken), koji ratujući za Ameriku u Vijetnamu doživljava takav užas da gubi razum, pa potpuno drogiran stalno pokušava da uz pomoć ruskog ruleta izvrši samoubistvo, istovremeno dovoljno svestan i savestan da novac zarađen na taj način šalje prijatelju u Ameriku koji je na istom zadatku ostao bez nogu? Kako je to moguće?

Drugi autor u „Nedeljniku“, poznati reditelj, u svom opisu „Lovca na jelene“ pohvalio je veliku rediteljsku veštinu (ne bih se složila sa time, ali ni raspravljala, budući da nisam ni filmski kritičar, ni stvaralac, samo poklonik). Jasno, našao je veze između sadašnjih političkih neprilika i razdoblja kada je buktao rat u Vijetnamu. Na bolnu podelu sveta. I kada su upravo oni koji su se nalazili na margini društva, u nekakvoj mešavini naivnosti i političke gluposti, bili spremni da životom plate „pustolovinu“ na drugom kraju planete.

Iako sam bila tinejdžerka kada sam prvi put gledala „Lovca na jelene“, način na koji je prikazan industrijski grad Klerton u Pensilvaniji, neodoljivo me je podsetio na slike radničkih gradskih periferija iz filmova Živojina Pavlovića. Na Crni talas. Bilo mi je jasno da tamo nema nade za spokojno rešenje.

Emotivni naboj koji se nagomilava počevši od crkvenog obreda venčanja, nejasnog, ali svakako pravoslavnog (ruskog?) porekla, (možda je to greška, a možda namerno i simbolični ritual), preko jadnih deveruša, što se u belim haljinama teturaju kroz blato, a kumovi i prijatelji završavaju pijani u kafani, zatim u lovu na jelene i odjednom u Vijetnamu, doživljava vrhunac u scenama ruskog ruleta. Gledalac više ne vodi računa da li je film zanatski do kraja uglačan i logičan: antiratna osećanja su probuđena. Tačnije rečeno, ona ključaju. Kako su se glavni junaci za tili čas pronašli u Sajgonu, to malo ko razmišlja. Što bi rekao Paolo Sorentino, sve nešto mislimo da se u životu bog-zna-šta dešava, kad ono, to su samo osećanja koja nas stalno zapljuskuju.

I tako se vraćamo, krajnje setnoj muzici Stenlija Majersa za solo gitaru koja se u tekstovima u „Nedeljniku“ ne pominje. Ona je kap koja, što se emocija tiče, zaista preliva čašu. Toliko je nostalgična(možda i sladunjava, no to nimalo ne smeta) i reklo bi se kako uopšte ne bi mogla da ide uz priču o strahotama tog bezumnog rata. A ipak je, po onome što sam čula, mnoge rasplakala i urezala im se u sećanje.

Istini za volju, engleski kompozitor Stenli Majers (1930-1993), Kavatinu uopšte nije napisao za „Lovca na jelene“, već za krimi dramu  „The Walking Stick“ Erika Tila (1970). Bila je to verzija za klavir. A nešto ranije. 1969.godine, čuveni gitarista Džon Vilijams snimio je Majersovu Kavatinu u jednom studiju u Londonu. Onda je Majkl Ćimino iskoristio kao glavnu temu za svoj film… Toliko je muzika u „Lovcu na Jelene“ na prvi pogled kontrastna, a tako upečatljiva, da je već 1979. godine bila glavna numera na dobrotvornom koncertu Amnesty International. Ne čudi zato ni ubačeni Šopenov Nokturno u sceni pijančenja u kafani.

I da se ne bacamo u dalju muzičku analizu, bolje da samo ponovimo reči slavnog pisca Davida Albaharija:

„Ne znam da li je mogućno opisati samo muziku. Jer, kada bi to bilo mogućno, onda bi sve bilo jedino i samo muzika!“

Mirjana Ognjanović