Pouke iz prošlosti: Pazi, ne tumbaj Puriša!
Malo ko može da unapred tačno da zna šta će, i u kom trenutku, da razigra maštu cenzora, pa da nešto zabrani. Sva je prilika da je ta imaginacija stalno na rubu da eksplodira, budući da je takoreći neprekidno pokreće politika. Ponekad i vera. Ne nužno i etika.
Međutim, cenzura nema obavezno i uvek loše posledice. Naprotiv. Znajući da cenzori vrebaju (jer, kao što je napomenuo Borhes, država najčešće koristi cenzuru za sopstvene interese), autori svoja dela maskiraju satirom i metaforom. Pa ako uspeju, uspeli su.
Muzika je takođe na meti cenzure. Sećam se da sam u gimnaziji kratko vreme bila zadužena da puštam muziku za vreme odmora preko razglasa. Neka vrsta školskog disk-džokeja. Moj izbor se nikome nije sviđao. U mladalačkoj zanesenosti mislila sam da bi se drugovima dopala Vivaldijeva „Četiri godišnja doba“ ili Bahovi koncerti za violinu. Ahahaha! Prvo su se pobunili nastavnici. Da ne dužim: muzika za vreme odmora je ukinuta. Zabranili su mi da to radim. Bolje bez muzike.
Postoji čitava jedna istorija sukoba politike i džeza u našoj zemlji odmah posle Drugog svetskog rata. Sada, kada se zna koja je muzika ovde nailazila na otvorena vrata i konačno pobedila, sve deluje takoreći burleskno. Ako se ne uzmu u obzir posledice koje je pobednička muzika imala na kolektivni IQ. Onda je to tragedija.
Jedna od priča iz te obimne zbirke što govori i o našoj sudbini, odnosi se na velikog filmskog reditelja Mladimira Purišu Đorđevića (1924-2022) koji je nesvestan toga da se cenzura može pojaviti i na neočekivanom mestu, s iznenađenjem, ali bez straha, ipak primio ukor. A politički profil Puriše, baš u godinama posle rata, bio je takoreći savršen: skojevac, partizan, logoraš. Nije vredelo.
U knjizi Milana Nikodijevića „Zabranjeni bez zabrane“ (izdavač: Jugoslovenska kinoteka, 1995), zabeležene su reči Puriše Đorđevića o tome kako je cenzura dotakla i njegovo delo:
„Kako se život razvijao, tako smo i mi polako učili i došli do nekih saznanja koja nisu baš uvek išla uz dlaku revoluciji i društvenim zbivanjima. U našim glavama počele su da se rađaju ideje, ali opet s tezom da to ne bude proizvod socijalističkog uređenja u Jugoslaviji, da to bude nešto novo što ćemo mi dati svetu. U tom smislu sam se i ja nekako razvijao, pa je jedan od mojih prvih filmova Jugoslavija, maja 1949. bio uglavnom sa mnogo muzike i malo teksta. Naravno, taj film je prošao neprimećeno, ali meni je otvorio jedno novo polje, tako da mi je za razliku od drugih koje je inspirisala slika, za mene muzika postala inspiracija.
Tada dolazim prvi put u dodir sa cenzurom povodom Pazi ne tumbaj, kratkog filma o ogledalu, ili šta se vidi u ogledalu. U to vreme je do mene dospela jedna ploča sa američkim džezom i ja sam kao prateću muziku u tom filmu upotrebio, u to vreme za mene nešto novo i sjajno, Koncert za trubu i orkestar Harija Džejmsa. Tada su filmovi išli na pregled u jednu malu zgradu blizu Centralnog komiteta. Nismo prisustvovali, već smo dobijali instrukcije tipa: izbaci ovaj krupni plan, promeni ovaj deo teksta. Elem, u tu zgradu je otišao na pregled i moj film Pazi ne tumbaj i bio je zabranjen zbog muzike Harija Džejmsa, Na koji način? Centralni komitet je bio mnogo inteligentniji nego što se danas priča. Niko vas nije zvao da vam kaže kako vaš film ne valja, već su za to angažovali poznate intelektualce i novinare, tako da je te 1951. godine na čelu cenzorne komisije bio jedan izvrstan predratni novinar Dušan Timotijević, pravi gospodin koji mi je blago objasnio da američka muzika ne može da ide uz jednu socijalističku temu i da je njemu jako žao, ali apelacije nema. Znači, cenzura je bila transmisioni kaiš centralne uprave, tačnije Agitpropa, u kojem su u to vreme glavni bili Radovan Zogović i jedna mračna ličnost, Bora Drenovac. Tako je počelo, Posle toga sam pravio neki film o poljoprivredi, po zadatku, pa su i njega zabranili. Onda sam prešao na igrane filmove.“
I to je bio tek blagi početak brojnih, mnogo oštrijih susreta Puriše Đorđevića sa cenzurom.
Mirjana Ognjanović