Pouke iz prošlosti: Beograd kojeg više nema
Ličnost, delo i doprinos kulturi jednog plodotvornog umetnika, može se sagledati iz najrazličitijih uglova. U tome je draž proučavanja umetnosti. Takoreći se neiscrpno iskazuje kroz veliki broj iznenađujućih zanimljivosti, poruka i pouka. Jedan od takvih stvaralaca svakako je i filmski reditelj Srđan Karanović (1945). U kratkom vremenskom razmaku, nedavno su objavljene dve knjige koje govore o Karanoviću i njegovom filmskom opusu. Jedna je memoarska proza – „Sam o sebi“ (izdanje „Geopoetike“), a druga, „Malo iznad tla“ – Srđan Karanović o svojim filmovima (izdavač je Filmski centar Srbije), obimna knjiga razgovora sa Karanovićem koju je napisao i priredio njegov nekadašnji student, reditelj Stefan Arsenijević. Ovim povodom, u javnosti je bilo reči o Karanovićevim filmovima koji nesumnjivo zauzimaju važno mesto u istoriji naše kinematografije.
Ali sada nećemo samo o tome.
Naime, bez obzira o kojim umetničkim ili dokumentarističkim delima iz novije istorije da je reč, uvek se javlja jedan osoben, dominantan utisak. Tiče se upravo kulture i mesta kulture u životu svakog pojedinca iz naše sredine. Na taj način, možemo lako, odnosno očigledno da uočimo koliko je munjevit i strmoglavi pad svih kulturoloških vrednosti. To osećanje kod svakog razumnog čoveka izaziva tugu, setu, pa čak i beznadežnost, a nekome izmamljuje i suzu. Uzdah svakako. „Jao, kako se nekada znao red…“
I knjige Srđana Karanovića, rođenog Beograđanina, mogu da posluže kao primer. Ma koju stranicu da odaberete! Evo, iz memoara „Sam o sebi“, nasumično biram doba kada reditelj ima recimo dvanaest godina. Ili manje. Sredina ili druga polovina pedesetih godina prošlog veka. Opisuje kako su se roditelji nastavili da se brinu o njegovom (kulturnom) obrazovanju i onda kada su shvatili da mu crtanje i slikanje ne privlači naročitu pažnju:
„Mislim da mi je Mama diskretno predložila da me vode u – operu! Bio sam malo zbunjen, ali kao i uvek radoznao. Ne znam zašto me ne bi vodili kada su oni tamo često odlazili? Voleo sam već s Tatom da idem u pozorišta, ali ovo je s pevanjem! Što da ne probam i to? Tata je odmah dodao da ne moramo da ostanemo do kraja, ako mi bude dosadno. Mama je, radosna što možda neću ostati potpuni totov za muziku, obećala da će me posle voditi na kesten pire koji se tada pravio jedino u hotelu ,Mažestik’, nedaleko od, za mene velikog, Narodnog pozorišta, Da, da idemo!
Ubrzo smo se našli na drugom balkonu Narodnog pozorišta koji se kod njih zvao Druga galerija. Ugasila su se svetla i u mraku je, kao sa svih strana, odjeknula neka divna i vesela muzika. Velika zavesa se polako podizala i ispred mojih ušiju i očiju polela je ,Prodana nevesta’ Bedžiha Smetane. Mama i Tata su me pomalo zagledali ispod oka da vide kako reagujem. Verovatno su namerno izabrali baš tu komičnu operu, ali ipak. Ja sam bio kao opijen svime što sam mogao da primim svojim čulima; muzikom, šarenim kostimima, mešovitim horom, plesačima ili dekorom koji je kobajagi predstavljao selo. Jedino mi je bilo čudno što glumci pevaju, ali sam se posle navikao i pratio radnju, odnosno brinuo za koga će se udati Marženka.
Kada su se upalila svetla i kada smo morali da čekamo na nastavak, Tata je otišao da popuši cigaretu, a mama mi je skrenula pažnju na bucu mojih godina koji je u parteru, u loži, verovatno bio sa svojom mamom. Imao je kratke pantalone i leptir mašnu! Rekla mi je da je baš sladak i da je verovatno on sin čuvenog operskog pevača Žarka Cvejića koji u predstavi peva i tumači ulogu provodadžije Kecala. Tada sam prvi put video kasnije poznatog glumca i budućeg najlojalnijeg saradnika i prijatelja Branka Cvejića koga smo uvek svi zvali Cveja!“
Ovaj kratak citat možda, na izvestan način, opisuje tadašnji Beograd i ton kojim će filmskim jezikom biti pripovedana fantastična televizijska serija „Grlom u jagode“ , dvadesetak godina posle opisane posete pozorištu. Jasno, seriju je režirao Srđan Karanović. A Cveja igrao glavnu ulogu!
Ukoliko neko pomisli da je ovaj primer iz porodičnog života banalan i neodgovarajući, da se odnosi samo na privilegovane Beograđane, navešću drugi, koji govori o našim kasnijim navikama. Kada je moj sin 2011. godine završavao Osnovnu školu, koja se igrom slučaja nalazi u istoj ulici kao i Narodno pozorište, nastavnica srpskog upitala je ko sve od učenika (svi redom iz komšiluka) ide u Narodno pozorište. Narodno pozorište? Začulo se komešanje i smejanje petnaestogodišnjaka. „Tišina! Neka dignu ruku svi koji su bili u Narodnom pozorištu!“ – naredila je.
Na vama je da pogodite koliko se ruku podiglo.
Mirjana Ognjanović
