Pouke iz prošlosti: Čitaj ono što nije napisano!
„Bile jednom tri sestre, sve tri mlađane: jednoj je bilo šezdeset sedam godina, drugoj sedamdeset pet, a trećoj – devedeset četiri. Te su, dakle, devojke imale i kuću sa veoma lepim balkonom po čijoj je sredini bila napravljena rupa kako bi sestre mogle da posmatraju ljude dok prolaze ulicom. I tako, ona kojoj behu devedeset četiri godine, jednom prilikom ugleda predivnog mladića kako promiče ispod; smesta uze svoju najlepšu i najmirišljaviju maramicu, te je ispusti dok je mladi čovek prolazio ispod balkona. Mladić pokupi maramicu, oseti ljupki miris i pomisli: „Ova maramica mora da pripada nekoj prelepoj devojci!“ Krenu dalje, ali se posle par koraka vrati i ipak pozvoni na vrata. Otvori mu jedna od sestara i mladić je upita: „Moliću vas lepo, da li u ovoj palati kojom zgodom živi neka devojka?
„Kako da ne gospodine! I to ne samo jedna!“
Ovo je početak stare venecijanska bajke „Tri starice“ čiji je naslov glasio „Le tre vecie“. U izvornom tekstu, starica koja posmatra prolaznike sa balkona, stavlja u usta „slatkiš opojnog mirisa“, a potom ga ispljune, jasno, namerno – pravo u dlan zgodnog mladića koji tuda prolazi. Bajku je iz usmene tradicije i sa venecijanskog dijalekta zapisao i preveo Italo Kalvino (1923-1985).
Stogodišnjica rođenja pisca „Nevidljivih gradova“ i drugih poznatih romana, pripovedaka, eseja, novinskih članaka, prevoda, pa i stihova za muzičke kompozicije, obeležena je u celom svetu ove godine. Reklo bi se da i među ovdašnjom čitalačkom publikom i dalje vlada veliko interesovanje za Kalvinova dela. Eto, još jednog pisca kome je nepravedno izmakla Nobelova nagrada.
I u Beogradu je pre otprilike pola godine, povodom tog jubileja, održano književno veče posvećeno Italu Kalvinu. Njegov opus tumačen je sa više strana, ali je sadržao i jednu zagonetku. Bolje reći, neodgovoreno pitanje. Kako je pisac, posle prvih neorealističkih romana, nastalih u vreme njegovih mladalačkih (partizanskih) godina, tako lako stupio na tlo književnosti fantastike iz koje je kasnije proistekla postmodernistička i meta proza? A sve zaokruženo filozofskim i esejima o književnosti?
Rečeno je da su to svakako bile etape u stvaralaštvu jednog velikog autora. Uvaženi govornici navodili su rane romane, kasnija dela, završne knjige. Željno sam iščekivala da pomenu Kalvinovo obimno delo kome je posvetio punih deset godina istraživanja i rada – od kraja Drugog svetskog rata, pa sve do 1956. godine. Prema mom skromnom mišljenju, ovaj posao, urađen na zahtev izdavača Einaudija, ključno je uticao na potonji celokupni piščev opus. Naime, Italo Kalvino je iz stogodišnje usmene i pismene tradicije, sa tla današnje Italije, sakupio, prepričao i sa različitih dijalekata preveo dve stotine bajki. Tako su i Italijani dobili ovu vrhunsku, majstorsku pripovedačku dragocenost: Italijanske bajke. Dve stotine priča kojima je prethodio čuveni esej o bajkama, a iza svake je pisalo i mesto odakle bajka potiče, kao i način na koji je slavni pisac do nje dospeo.
On se, kako je sam kasnije govorio, našao u šumi priča na različitim dijalektima. Sve su bile fantastične, nisu imale veze sa realnošću. Premda, nisu predstavljale bekstvo od takozvane stvarnosti, već posmatranje života – iznutra. Fantastično tumačenje stvarnosti Kalvina će kasnije, između ostalog, dovesti do izmišljenog grada u kojem su svim stanovnicima glave – u oblacima. Ukratko, pisac je bio u prilici da ponudi sopstvenu verziju fantastičnih povesti i da donese onaj čuveni zaključak, mnogo puta pominjan: „Bajke su istinite!“.
Da je ta istina ipak posebna govore i druge rečenice Itala Kalvina kao što su „Nema jezika bez varke“ i „Stvari koje u romanu nisu saopštene, nužno su brojnije od onih što su izrečene, i samo jedan naročiti odjek napisanog može da stvori privid da se čita i ono što nije napisano. Pisanje je uvek skrivanje nečega, ali tako da to kasnije bude otkriveno.“
Ipak, teme Italijanskih bajki su manje-više klasične, baš kao i u različitim pripovedačkim tradicijama sveta: postojanje magičnih predmeta što ostvaruju želje, sestra koja spasava braću pretvorenu u zveri, gubitak kraljevstava i bogatstava koja potom bivaju vraćena, domišljatost mudrih devojaka, kažnjavanje zlih, posebno varalica, srećan završetak sa svadbom…
Pred samo izbijanje rata u Jugoslaviji, bila sam pred potpisivanjem ugovora za prevod Kalvinovih „Italijanskih bajki“. Onda su usledili događaji kao iz neke strašne bajle. Taj izdavač, na žalost, više ne postoji. Nijedan potonji nije pokazao interesovanje za ovo Kalvinovo remek-delo.
Međutim, usred pandemije korona virusa, naš veliki pisac David Albahari i ja, rešili smo, takoreći u šali, da u četiri ruke napišemo nekoliko bajki koje smo namerno nazvali „Lažnim bajkama“, upravo zbog Kalvinove rečenice. Pretvarali smo se da smo redaktori loših bajki koje je Kalvino još 1956. godine odbacio iz svoje slavne zbirke. Poruka je bila jasna: naš pokušaj je samo veseli komentar na vrhunski, nedostižni uzor. Uz ilustracije slikara Slavka Krunića, „Lažne bajke“ je 2020. godine objavio beogradski izdavač „Booka“ i knjiga je rasprodata.
U stvari, ovo podsećanje da se kroz skriveni jezik saopštavaju istine, samo je mali znak sećanja na vrhunske pisce kakvi su bili Italo Kalvino i David Albahari (1948-2023).
Mirjana Ognjanović
