Pouke iz prošlosti: A kad se skinu zavoji…
Johan Sebastijan Bah i Georg Fridrih Hendl, dvojica velikana muzike baroka, tačnije muzike svih vremena. Po mom skromnom mišljenju i znanju (te stoga nije za raspravu) Bah je najveći muzički stvaralac koji je ikada hodio planetom Zemljom.
Da, ujednila ih je nesvakidašnja kreativnost, a obojica su rođeni u Nemačkoj iste, 1685. godine. I još nešto: i Georg Fridrih i Johan Sebastijan delili su tužnu sudbinu progresivnog gašenja vida. Bolest ih je dovela da slepila. I to nije sve. Dvojica kompozitora, inače savremenika, nikada se nisu sreli, ali, igrom sudbine, obojica su bili nesrećni pacijenti istog očnog lekara – oftalmologa, doktora Džona Tejlora (1703-1772). Moglo bi se čak reći da im je upravo on pomogao da na bolan način odu sa ovog sveta.
Džon Tejlor se školovao se na prestižnoj engleskoj medicinskoj školi. Bio je jedan od pionira hirurgije oka, a prvi je opisao keratokonus (degenarativnu bolest rožnjače) i predlagao hiruršku korekciju strabizma. Saznanja iz oblasti oftalmologije objavljivao je u publikacijama, pa se Tejlorovo naučna slava pronela i van engleskih granica. Ukratko, postao je toliko poznat da je mogao da započne karijeru putujućeg hirurga širom Evrope, pa preko Rusije, sve do Persije.
Ali, paradoksalno, i pored sve te slave i blistave karijere, uznemirujuće priče o njemu izbijaju iz hronika tog vremena: one opisuju pohlepnog lekara, u najmanju ruku čudnog ponašanja. Zato je u istoriji medicine zabeležen i kao šarlatan (od istoimene francuske reči, charlatan, reč podrazumeva neznalicu koji se pravi da sve zna). Tejlor je pružao svoje usluge samo za raskošne honorare i na svojim putovanjma je plakatima reklamirao dolazak u neki nepoznati grad. Njegova kočija bila je ukrašena slikama očnih jabučica i motom „qui dat videre dat viver“ (ko podari vid, daje život)! Svoje operacije obavljao je bučno, privlačeći masu na gradske trgove. Ali je potom odlazio pre nego što su pacijenti stigli da skinu zavoje!
A nije ni propustio da prepriča svoje silne avanturističke podvige u autobiografiji u kojoj je kobajagi slavio dvojicu svojih najčuvenijih pacijenata, Baha i Hendla: „…Video sam ogroman broj pojedinačnih životinja, poput kamila, posebno u Lajpcigu, gde je proslavljeni majstor muzike, koji je već navršio 88. godinu, progledao zahvaljujući mojim rukama. Upravo kod tog čoveka se prvi školovao čuveni Hendl, a kod koga sam postigao isti uspeh…”
Kakve laži! Bah je svakako bio majstor muzike. Ali nije napunio 88 godina (u stvari, umro je u 65 godini), a Bah i Hendl se nikada nisu sreli.
Izvesno je da je Bahov vid u poslednjem razdoblju njegovog života bio znatno pogoršan, toliko da su vlasti crkve Svetog Tome, u kojoj je imao ulogu kapelmajstora, razgovarale sa kompozitorom Johanom Gotlobom Harerom kako bi ga angažovali u slučaju Bahovog odlaska.
Ogorčen zbog teškog stanja svog vida, Bah je takođe upao u Tejlorovu zamku i bio ubeđen da će posle operacije u proleće 1750. godine – progledati. Posle navodnog privremenog poboljšanja, kompozitorov vid se ponovo pogoršao i posle nedelju dna bila je neophodna druga operacija.
Ove operacije, koje su već bile opterećene visokim rizikom, praćene su uznemirujućim postoperativnim tretmanima: Tejlorov opšti pristup je uključivao puštanje krvi, laksative, lokalnu primenu lekova na bazi krvi golubova, šećera u prahu, pečene soli, nekakvog peruanskog balzama… Posle operacije, pacijent je nekoliko dana morao da nosi zavoj u koji je ubačena kuvana jabuka. U slučajevima teške upale Tejlor je propisivao veoma velike doze žive koju je već koristio, verovatno kao antiseptik, tokom operacije. Nije poznato da li je Tejlor operisao jedno ili oba Bahova oka, ali s obzirom na to da je bio dešnjak, njegova praksa je bila da uvek operiše desno oko, i to čak i ako je to oko zdravo!
Istina je da su tada lekari kao jedine anestetike koristili alkohol i opijate, a operacije su rađene na pacijentima koji su sedeli na stolici, snažno vezani. Sa svoje strane, oni su imali vrlo mala očekivanja – da možda progledaju. U stvarnosti, Tejlorovo ponašanje, a posebno njegova praksa da uvek operiše desno oko i stavlja zavoje, već su postali predmet kritike nekih hirurga tog vremena. Ali je njemu to bilo nevažno, budući da su pacijentima skidali zavoje 5-6 dana posle operacije, a on je tada već bio daleko.
Zapravo, posle operacije dr Tejlora, Bah je potpuno oslepeo i umro samo 4 meseca kasnije.
Hendlova medicinska istorija bila je takođe teška: vid je počeo da mu se pogoršava počev od 1751. U februaru te godine bio je primoran da odgodi komponovanje oratorijuma “Jefta”, navodeći u partituri da nije sposoban da nastavi zbog slabog vida.
Ipak, Hendl je kasnije uspeo da nastavi i završi oratorijum, mada su ga hronike tog vremena opisivale kao slepog već početkom 1753. Međutim, tada je još uvek mogao da piše, diriguje i svira orgulje. Iako nije komponovao nova dela, Hendl je užasno patio od slabljenja vida koje je definisao kao „…gore od siromaštva, starosti ili okova…“ i lako je razumeti zašto nije oklevao da se stavi u ruke Džona Tejlora.
S tim u vezi, dokazano je da su i Tejlor i Hendl boravili u Turnbridž Velsu u avgustu 1758. U tom gradu je 15. avgusta napisana, a zatim devet dana kasnije u London kroniklu i objavljena pesma u kojoj sam Tejlor slavi svoju izuzetnu sposobnost vraćanja vida Hendl! U pesmi “Euterpa” potom poziva Apolona i Asklepija (starogrčkog grčkog boga medicine) da pomognu slepom Hendlu, ali Apolon odgovara da Asklepije nije potreban jer će to učiniti lekar. Tejlor!
U svakom slučaju, Hendl, kao i Bah, nikada nije progledao, a i on je umro samo nekoliko meseci kasnije, aprila 1759. godine. Inače, legenda kaže da je i oftalmolog Tejlor umro 1772. godine – slep!
Pouka ove stare priče je da se i u velikoj nevolji, ipak ne prepuštamo šarlatanima. A sve se čini da smo tome i danas vrlo skloni. Što bi rekla moja mlada mudra prijateljica: “Ljudi su kroz istoriju skloni da veruju izmišljotinama.”
Mirjana Ognjanović
