Pouke iz prošlosti: Nekoliko uskličnika
Što se tiče moje kupovine knjiga, tu nema nikakve nedoumice: najviše, odnosno najčešće sam kupovala knjige Davida Albaharija. Zašto? Ne samo zbog toga što je David Albahari (1948-2023) bio moj omiljeni pisac i prijatelj. Kupovala sm ih zato što su mi ih stalno uzimali. Kobajagi pozajmljivali. To su uporno i drsko činili oni koji nikada ne vraćaju knjige. Svi znamo takve osobe. Mogla bih o njima nešto da kažem, međutim, oklevam. U stvari, plašim ih se neizmerno, toliko da nikada ne uspevam da im se suprotstavim na očekivani način. I puštam da me takvim postupcima komadaju. Kao neka vrsta stupora.
Što ne znači da sam i naivna! Znaju oni odlično (a znam i ja da oni znaju) da su sve moje knjige iz pera Davida Albaharija, knjige sa vrlo ličnom posvetom, stoga, ko zna? – možda s predumišljajem „pozajmljuju“ autentične komade da ih nikada ne bi vratili?! A ja im to dopuštam, kao da čekam dolazak trenutka kada više ništa neće moći da me povredi i kada će sve te reči kojima je David zidao svoje knjige (ali i posvete) postati nešto što mi niko ne može oduzeti. Deo mene. U stvari, možda je taj trenutak odavno nastupio.
Pre nekoliko dana, baš kada se navršilo godinu dana od Davidove smrti, njegov sin našao je u stanu cedulju na kojoj je veliki pisac 17. oktobra 2008. godine zabeležio sitnim slovima: „Ceo život! Ceo život ti prolazi u strahu i sada više nema povratka! Ceo život sveden na nekoliko uskličnika!“
U stvari, verujem da je ta, slučajno nađena posveta, namenjena meni.
Jednom sam bila u prilici da napišem kratku biografiju Davida Albaharija koju bih i sada ponovila. Uz dodatak nekoliko, takoreći nasumično odabranih citata iz njegovih knjiga. Jer, svaka rečenica Davida Albaharija odraz je svršenog sklada.
***
David Albahari, kao što je malo poznato, odaziva se na ime Kjai. Kjai je zapravo japanski uzvik koji prati najvažnije trenutke istočnjačke borilačke veštine i označava izvršen zadatak. Sastavljen je od dva sloga: prvog koji označava duh ili um, i drugog koji bi trebalo da znači: ujediniti, usredsrediti. Dakle, kjai je ono što bi se moglo opisati kao usredsređeni um. Izgovarajući “Kjai“, odnosno, pozivajući Davida Albaharija, čovek ujedinjuje sopstvenu životnu snagu sa onom iz prirode – slikovito objašnjeno – grčenjem mišića donjeg trbuha. Tome prethodi udisanje vazduha. Prema istonjačkom učenju, središte čovekove fizičke snage nalazi se malo niže od pupka. Pravilno disanje može tu snagu da usmeri u određenom pravcu – da je izbaci. Neslućeno snažno i daleko. Stoga je Kjai! uzvik kojim je obeležen tren najveće ljudske snage.
***
„Dečake, kada su mali, možeš svemu da naučiš, samo moraš stalno da im govoriš, da ih upućuješ kako se stvari rade. Dečaci nauče slušanjem, devojčice nauče gledanjem, posle im to ostane za ceo život.“
(„Mamac“)
„Neke stvari, rekao sam, ne mogu se opisati, i ako ih čovek ne vidi svojim očima, svaka priča je uzaludna.“
(„Ćerka“)
„U tišini, reči postaju teške, srce gori kao suva šišarka“.
„Dečak, na mostu, pored svoje, ugleda još jednu senku, Kada se osvrne, vidi da je sam. Mnogo godina kasnije, na istom mostu, primetiće da nema vše ni svoju senku, ali tada će mu biti svejedno.“
(Neobične priče“)
„Naime, oduvek sam prozu video kao skup ponora, provalija, u kojima se ništa ne završava, što nesumnjivo podseća na crnu rupu, ali ono što povezuje te procepe, što ih drži na okupu, nisu nikakve ponornice ili nevidljive struje, nego upravo predeli, pejzaži, poput onih muzičkih pasaža koji spajaju tačke harmonijskih razrešenja, mesta na kojima se prenategnuti sklad lomi pod teretom zvučnih protivrečnosti. Naravno, čovek uvek može da nastavi u disharmoniji, niko ga ne obavezuje da bilo šta uskladi, ali proza nema izbora, kao ni muzika. Disharmonija je samo privremena odbrana od očekivane harmonije. Posle nekog vremena, svaka škripa, počinje da svira.“
(„Kratka knjiga“)
„Trska je krhka reč, tačno onakva kakvu trska zasužuje.“
(„Hoćemo još malih priča, još,još i još“)
„Kojim god putem da mi je krenula misao, ubrzo se završavala kao da su sve rečenice osuđene na postojanje bez kraja, postojanje koje su uređivale tri tačke.“
(21 priča o sreći)
„Vučko je oklevao, pokušavao još nešto da kaže, ali niko ga nije slušao. I kada malo kasnije prema njemu poleteše prve kamenice, on se okrenu i otrča u šumu iz koje, po svemu sudeći, nikada više nije izašao. Jedina uspomena na njega sačuvana je u veseloj dečijoj pesmici:
Ko to želi Vučka još,
Tri za groš, tri za groš…
Ne bojimo se Vučka mi,
Nek to znaju svi“
(„Lažne bajke“)
„Dovoljno dugo se svi nalazimo na planeti Zamlji i dovoljno je poznato zlo koje može sa strane muškog elementa da povredi žensko lice stvarnosti.“
(„Pogovor“)
„Osvrnuo se na drugu stranu, pogledao iza sebe i svugde je bilo isto; sve to je mogao da vidi, bili su grobovi, nadgrobni spomenici i krstovi. Jedino je on bio živ u tom moru smrti. Mada ni to, pomislio je, ne mora da bude tačno, možda je i on mrtav kao i svi oko njega. I dok se saginjao da poljubi prvo slovo njegovog imena, znao je da će od tog časa uvek misliti o sebi kao o nekome kome se život, zapravo, odavno okončao ili, možda ko zna, nije nikada počeo.“
(„Senke“)
Mirjana Ognjanović
