Pouke iz prošlosti: Lepojko ćao, nepravda nas veže
Miša Demetri Ciganov (1889-1967), poznatiji kao Miška Ciganof, sin Jančija Ciganova i Vargje Nikolame, bio je romski muzičar, kompozitor i harmonikaš rođen u carskoj Rusiji, u Odesi. Umro je u Njujorku, gde je imao sopstveni restoran. Pre Oktobarske revolucije sa porodicom je emigrirao u SAD. Još u Rusiji, kao vrlo mlad, postao je poznat kao harmonikaš. Ali pored toga, Miška je bio stručnjak i nadahnuti kompozitor klezmer muzike, muzike aškenaških Jevreja. Klezmer su svirali ansambli: bile su to melodije za svadbe, igranje, obrede i jevrejske praznike. Pesme su pevane na jidišu. Naravno, muzikalni Rom, savršeno je govorio i jidiš, poznavao jevrejske običaje, mada je, navodno, bio kršten u Pravoslavnoj crkvi. Muzika je muzika, zašto bi to smetalo? Njegova sviračka tehnika bila je toliko maštovita i prepuna ukrasa, da je publiku svojom harmonikom bacao u trans. Jer, ukrasi u klezmeru trebalo je da podražavaju jecaje, i to je ključno objašnjenje prirode klezmera: muzika, ujedno i tužna i vesela.
Prema mišljenju muzikologa, upravo je jedna od pesama Ciganofa iz dvadesetih godina (inače snimljena), „Dva džakčića uglja“, kasnije bila osnova za svetski poznati hit „Bella ciao“.
„Lepojko ćao“ već decenijama je simbol političkog i socijalnog otpora prema raznim oblicima ugnjetavanja. Većina je verovala, a veruje i danas, da je to pesma italijanskih partizana, antifašista. Delimično i jeste tako. Međutim, složenost njenog izvora i kasnija rasprostranjenost, upućuje nas na razmišljanje. Klezmer je naime oživeo u Americi dvadesetih godina sa dolaskom ruskih emigranata i iseljenika iz Istočne Evrope. Muzički ansambli pominju se i u Starom zavetu, premda su rabini posle uništenja Drugog hrama, 70. godine, savetovali da je pametnije da se muzički ansambli ne okupljaju radi svirke. Klezmer su često svirali i putujući romski muzičari. Možda su upravo oni bili glavni „prenosioci“ čuvene melodije.
Kako god, moglo bi se reći da je „Bella ciao“ verovatno jedna od najpopularnijih italijanskih pesma (pre svega levičara), pored „Volare“ (Nel blu, dipinto di blu) Domenika Modunja i napolitanske „O sole mio“ (takođe nastale na obali Crnog mora). U Italiji je smatraju pesmom njihovog borbenog otpora tokom Drugog svetskog rata. Tamošnji istoričari tvrde da su „Lepojko ćao“ prvi zapevali članovi partizanske brigade Majela 1944. godine u Abrucu, a onda se ubrzo čula i u Emiliji Romanji. „Bella ciao“ je ipak postala popularna u narodu tek 1964. godine (šest godina posle Modunjovog hita), na festivalu u Spoletu. Možda baš zato, nacionalno udruženje partizana Italije priznaje je samo delimično kao svoju. Zašto? Jer je nisu pevali za vreme fašističke vlasti! Već uglavnom na kraju i posle Drugog svetskog rata.
Reč koja je najvažnija u italijanskoj verziji pesme je: okupator. Ko su, dakle, od tih četrdesetih godina do današnjih dana okupatori? Fašisti, zatim kapitalisti protiv kojih kojih su demonstrirali studenti i radnička klasa tokom šezdesetih godina prošlog veka, pa zatim i mnogi drugi, kroz nebrojene političke, društvene i ekološke nepravde i nesreće koje je doneo 21. vek. Reklo bi se da „Bella ciao“ ujedinjuje društvenu i političku istoriju sveta: dovoljno je pogledati njeno izmešano poreklo koje dotiče mnoge, pa primetiti da smo opet na početku. Da ništa od prošlosti nismo naučili. Da se (bar) u jednom trenutku svi nađemo u nekoj nevolji. I onda džakče uglja ili partizan i lepojka, sve odjednom postane i crno i belo.
Uostalom, evo prevoda s italijanskog jednog od već postojećih tekstova ove važne pesme čijoj se krajnoj verziji možda i ne nazire kraj:
Jednoga jutra, kada ustah, o lepojko ćao, lepojko ćao, lepojko ćao, ćao ćao,
Jednoga jutra, kada ustah, na okupatora naiđoh ja.
O partizane, vodi me nekud, o lepojko ćao, lepojko ćao, lepojko ćao, ćao, ćao.
O partizane, vodi me nekud, jer osećam da ću umreti.
A ako umrem kao partizan, o lepojko ćao, lepojko ćao, lepojko ćao, ćao, ćao,
A ako umrem, kao partizan
Moraćeš da me sahraniš.
Da me sahraniš u brdima gore, o lepojko ćao, lepojko ćao, lepojko ćao, ćao, ćao,
Da me sahraniš u brdima gore,
U senci cveta najlepšeg.
A ljudi kad prođu, kazaće mi: al’ je divan ovaj cvet, o lepojko ćao, lepojko ćao, lepojko ćao, ćao, ćao.
I ljudi kad prođu, kazaće mi, al’ je divan ovaj cvet.
To je partizan što je svoj život slobodi dao, o lepojko ćao, lepojko ćao, lepojko ćao, ćao, ćao.
Ovo je partizan što je svoj život slobodi dao.
Mirjana Ognjanović
