Otkucaj bližnjeg svog
Nemački glumac Fridrih Hans Ulrih Mihe (1953-2007), svetskoj filmskoj publici poznat je po genijalno odglumljenoj glavnoj ulozi u filmu „Životi drugih“ Florijana Henkela fon Donesmarka koji je 2007. godine osvojio Oskara za najbolji strani film. Na žalost, bila je to godina i glumčeve prerane smrti. Film je snimljen za dva miliona dolara, a potom zaradio više od 77 miliona. Izmamio je bezmalo jednoglasne ovacije kritičara. Osim Oskara, nizale su se i druge nagrade.
Postoji bolna podudarnost, događaj iz Miheovog života koji podseća na radnju ove filmske drame. Naime, Mihe je igrao kapetana Gerda Vajzlera, tvrdokornog i vernog sledbenika-službenika ondašnje istočnonemačke tajne policije. Radnja se događa početkom osamdesetih godina 20. veka. Kapetan špijunira, uhodi umetnike kao vrlo opasne članove drutšva, a posebno jednog pisca. Iz tajnih audio snimaka – budući da prati pisca i da je njegov stan ozvučen – doznaje da je na sramni vid saradnje sa službom prisiljena i piščeva životna partnerka, inače glumica.
Šta se to dogodi u moralnom čulu čoveka da najsurovija ideologija dostigne u njemu neslućeno nemilosrdni vrhunac odanosti? Obično to pitanje vojnik partije, odnosno, ideologije, sebi i ne postavlja, bez obzira što će osoba koju „otkucava“ završiti odmah život, ili skončati u nekoj mračnoj tamnici. Međutim, junak ovog filma, doživljava unutrašnji prevrat. Kraj filma nije baš tako srećan, iako sve ukazuje da bi povratak moralnog čula mogao da se dogodi.
Da se vratimo glumcu. Posle pada Berlinskog zida Mihe je u fascikli iz otvorenog arhiva tajne policije, video je da je više godina bio pod prismotrom, te da je glavni doušnik bila niko drugi nego njegova žena Dženi, takođe glumica. Baš kao i junakinja filma „Životi drugih“.
U knjizi koja je objavljena uz izlazak filma, Mihe je potanko objasnio kako se osećao kada je saznao da je bio praćen. Ipak, bivši kontrolor zadužen za njegov „slučaj“ i koji je prikupljao izveštaje od takođe ucenjene glumice, tvrdio je da Dženi zapravo i nije bila svesna da je iz neposredne priateljske blizine o mužu propituje agent. Nije znala šta radi! Toliko je bila uplašena, a mreža prisluškivača i saradnika tajne policije tako gusta, da čovek više mogao da zna ko mu je zaista prijatelj, a ko doušnik. Posle suđenja koje je trajalo do smrti glumice, za kojom je preminuo i Mihe, odlučeno je da se ovaj deo iz bračnog života preskoći i da joj saradnja bude oproštena budući nije bila svesna šta zapravo radi.
Ali, kada su novinari Mihea pitali kako je gradio lik i kako se pripremao za ulogu kapetana tajne policije, kratko je objasnio:
„Sećao sam se.“
Zanimljivo je takođe da je Mihe kada je napustio školu, prvo radio najpre kao zidar, a zatim kao čuvar Berlinskog zida! Tek 1975. godine upisao glumačku školu.
Zašto sam posle sedamnaest godina odlučila da ponovo, sa posebnim osećanjima, vrlo nestrpljivo, pogledam ponovo film o dubini zahvata u ljudske slobode koja su vezana za umetničko delovanje? Nije naročito teško odgovoriti na ovo pitanje.
Mogu samo da dodam da sam u životu srela mnoge kapetane i pukovnike istog tajnog preduzeća, vrlo razgranatog. Nekada ih je bilo teško prepoznati pod ljušturom slatkorečive ljubaznosti i ljupke, premda prevelike zainteresovanosti. A nekada im je zanimanje jednostavno pisalo na čelu. U svim slučajevima, iako su njihovi uticaji mogli biti tragično sudbonosni (a ponekad verovatno i spasonosni, jer su bili u prilici da me kazne, ali su iz nekog razloga to izbegli) nisam osećala nimalo sažaljenja ili razumevanja zbog onoga čime se bave. Najblaže rečeno.
Budući da radim iz svoje sobe, i krug prijatelja je uži od svakog zamislivog geta, o doušnicima ne brinem. Ali to ne znači da o njima ne razmišljam. Čujem njihov roj i zujanje kao da smo u košnici. Nije lako mladima.
Mirjana Ognjanović