Pouke iz prošlosti: Lepota i novac
Kako se jezik menja! Kako munjevitim zamahom duboko promeni značenje ne samo reči, već suštine života!
U zlatno doba italijanske renesanse, u Firenci, između 1430. i 1530. godine, umetnici su nazivani radnicima u službi Lepote. Danas to zvanje imaju frizeri i kozmetičari, šminkeri, oni koji se bave tetoviranjem obrva, stavljanjem veštačkih trepavica, da ne pominjem sve brojnije majstore za botoks i metamorfoze koje potom nastaju.
Dakle, u doba renesanse, budući slavni slikari i vajari, da bi postali radnici u službi Lepote. počinjali su u radionicama kao šegrti, kalfe ili pomoćnici majstora. Setimo se da je i Leonardo da Vinči proveo nekoliko godina, takoreći zatočen, u jednoj firentinskoj radionici. Kada mu je bilo 15 godina, stupio je u radionicu vajara i slikara Andree del Verokja. Nije on bio jedini slavni umetnik koji je iz te škole umetnosti izašao. Osim Leonarda, tu su učili i Pijetro Peruđino, Filipo Lipi, Domeniko Girlandajo i Sandro Botičeli.
Iz današnje perspektive, koja nam nedvosmisleno i kristalno jasno pokazuje da je novac sasvim nerealan, ipak se i dalje pitamo, kako su u to zlatno doba radnici u službi Lepote zarađivali. Ukratko: poznati majstori su dobro prolazili i vodili udoban život. Mikelanđelo je na primer, dobio ogromnu sumu od 3 hiljade florina za nikad dovršenu i ugavnom izgubljenu (jedan pronađeni crtež-skica prodat je za 8 miliona dolara!) fresku bitke kod Kasine. To je bila suma bar sto puta veća od one koju bi dobili nepoznati slikari. Doduše, njima se ne bi ni ukazala prilika da oslikavaju zidove Palazzo Vechio. Donatelo je takođe bio poznat takođe kao umetnik koji je uvek dobijao više od većine svojih kolega vajara.
Postojali su različiti načini plaćanja, Pojedini umetnici dobijali su mesečne nadoknade, poput plate, drugi su primali naknade tek posle završenog posla. Konačno, bilo je i onih koji su umesto novca, prihvatali smeštaj, odeću i hranu. Dešavalo se da ne budu zadovoljni obrocima, pa istorija beleži i pljačkanje ostava i vinarija.
Ali, da bi mogli da rade, odnosno, da budu plaćeni, firentinski umetnici bili su primorani da se priključe Udruženju. Doduše, to Udruženje nije bilo samo njihovo. Slikari su pristupali cehu lekara i apotekara, budući da su im upravo oni prodavali pigmente neophodne za mešanje boja! Zlatari su bili deo ceha umetnika svile, zajedno sa onima koji su se bavili vezom i tkanjem. Brojni vajari koji su obrađivali drvo, kamen ili mermer, osnovali su ceh umetnosti kamena i drveta. Zaključak je jasan, oni koji su bili najveštiji, uživali su sva preimućstva darežljivih mecena. Jer moćne mecene, kao uostalom i vladari, bili su, poklonici Lepote.
I tako su svetu ostavili ono čemu koliko god da se divimo, nikada ne uspevamo dovoljno da se nadivimo. I dalje nas sve to zaprepašćuje i nadahnjuje, navodeći na pomisao da čovečanstvo u pogledu Lepote – nazaduje.
Svakako banalan podatak u odnosu na ovaj uvod, vezuje Firencu i našu ne tako davnu prošlost. Za vreme studija muzike u Italiji, u drugoj polovini sedamdeseth godina, u časopisu Letopis Matice srpske, objavila sam prevod priče jednog italijanskog književnika. Honorar je stigao munjevio, takoreći u isto vreme kada je broj časopisa sa tom pričom objavljen. Dinarski iznos sam promenila u tadašnje italijanske lire. I? Pa, platila sam sobu u Firenci za mesec dana! Honorar od priče koja je bila duga petnaestak kucanih strana. Danas to zvuči kao vic. U stvari, više kao crni humor.
Eto kako su ne tako davno ovde bili cenjeni oni koji su se bavili književnim prevođenjem. Sećam se naravno i drugih prevodilaca i njihovih mnogo značajnijih honorara. Bio je to zaista gospodski posao. I svi su bili zadovolljni. Država zato što ima dobre knjige, čitaoci što imaju priliku da ih čitaju.
Vremena su se promenila. Izdavači su dovedeni u neveselu situaciju. Da se uzdaju u pomoć nekog stranog kulturnog centra ili da piscima i prevodiocima nude mizerne honorare. Povrh toga, sada se najavljuje da ako knjiga ne bude štampana na ćirilici, možda neće biti otkupljena za biblioteke. Ono što je bila naša prednost – da čitamo i služimo se podjednako ćiriličnim i latiničnim pismom – možda se ispostavi kao pogrešan poslovni potez.
Istorijske prilike idu ipak nekome na ruku. Tu je veštačka inteligencija. Ma čemu prevodioci i njihova smišljanja rečenica, reči i sinonimi, sklapanje vremena i usklađivanje izvornika sa prevodom? Tu je veštačka inteligencija, ChatGPT koji će sve besplatno prevesti. A ni lektor nije potreban. Jer, oni koji bi mogli da budu mecene, nezainteresovani su za kulturu. O vladarima da i ne govorimo. Za poklonike Lepote, koga briga? Još bolje ako postanu nervozni i potišteni. Tatatatira!
Mirjana Ognjanović
