Pouke iz prošlosti: Uđi u sliku – preobrazi se!
“Pored nje, idući polako duž zidova galerije, gledao sam kako se daje svakoj slici, moje oči umnožavale su blještavi trougao koji se pružao od nje do slike i od slike do mene, da bi se vratio do nje i uhvatio promenu, drugačiji oreol koji bi je na trenutak okružio da bi potom ustupio mesto nekoj novoj auri, nekom tonalitetu koji ju je izlagao onoj istinskoj, onoj poslednjoj nagoti. Nemogućno je predvideti dokle će se ponavljati ta osmoza, još koliko novih Alana dok konačno ne stignem do sinteze iz koje ćemo oboje izići zasićeni, ona i ne znajući to zapalivši novu cigaretu pre nego što me zamoli da je odvedem na piće, a ja znajući da je moja duga potraga prispela u luku i da će moja ljubav od sada obuhvatati ono vidljivo i ono nevidljivo, da će prihvatati Alanin čist pogled bez neizvesnosti zatvorenih vrata i zatvorenih prolaza.”
Ovo je citat iz jedne od mojih omiljenijih priča argentinskog pisca Hulia Kortasara (1914-1984). Naziv pripovetke je “Kuda gledaju mačke” i ovde je prenet u prevodu Aleksandre Mančić. Priča govori o unutrašnjem preobražaju osobe i njenom “otvaranju” dok posmatra slikarsko umetničko delo. Jedna naučna studija novijeg datuma o tome kako posmatranje slike utiče na čovekov mozak, podsetila me je upravo na priču “Kuda gledaju mačke”. I čini se kao da je Kortasar u svojoj genijalnosti, na umetnički način opisao ono što će decenijama kasnije utvrditi neurolozi povodom slike koja je nastala još 1685. godine.
Neki su je nazvali „Mona Lizom Severa“, a reč je o slici je “Devojka sa turbanom”, ili “Devojka sa bisernom minđušom”, odnosno o modelu sa jednog od najpoznatijih portreta holandskog umetnika Jana Vermera (1632-1675). Šta je to što ovo delo čini posebno privlačnim i popularnim, a ima veze sa Kortasarovom pričom? (A ne sa besteselerom Trejsi Ševalije!). Svetlucavi biser, možda, vešto uhvaćeni ugao svetlosti, ili pak lepota devojke? Novo naučno istraživanje moglo bi da poveže takoreći hipnotičko dejstvo ovog dela flamanske umetnosti sa načinom na koji mozak reaguje na umetničku sliku.
Maurichejs muzej (Moricova kuća) u Hagu u kojem se nalazi “Devojka sa bisernom minđušom”, naručio je naime naučnu studiju od neuro-istraživačke agencije Neurensics iz Amsterdama kako bi utvrdili uticaj gledanja ovog portreta iz 17. veka na mozak savremenog posmatrača. Slikajući, Vermer je uspeo da vešto iskoristi fenomen dobro poznat psiholozima, činjenicu da ljudski mozak prirodno privlače lica, a posebno izraz očiju, kao i usta. Svojevrsnim “dešifrovanjem emocija” osobe koju gledamo na slici, možemo da joj pogodimo namere i osećanja, ukratko, da je rastumačimo, uživljavajući se u njen lik.
Izgleda da je Vermer otišao i korak dalje: uspeo je da uvuče posmatračev pogled u „ciklus neprekidne pažnje“, više puta ponovljeno “hvatanje objekta” prilikom kojeg se oko usredsređuje prvo na oči devojke, zatim na usta, pa na svetlosnu tačku minđuše, a zatim se ceo proces ponavlja. Ponovo i ponovo i ponovo.
Imati tri fokusne tačke upravo je ono što ovo delo razlikuje od drugih Vermerovih slika koje prikazuju likove u svakodnevnim životnim prilikama. U ovom slučaju devojka “pilji” u posmatrača. Rezultat je da se i pogled posmatrača zadržava mnogo duže baš na ovoj Vermerovoj slici, duže nego na ostalim koje su ispitivali.
Naučnici predvođeni neurologom i stručnjakom za neuromarketing, pratili su moždanu aktivnost nekih posetilaca muzeja koji su nosili slušalice sa elektrodama za merenje aktivnosti mozga (elektroencefalografija, EEG). Kasnije su ti isti ljudi mogli da vide slike kojima su se prethodno divili u muzeju, u seriji neoriginalnih kopija ili reprodukcija: fotografije su im prikazivane dok su podvrgavani magnetnoj rezonanci (MRI) na Univerzitetu u Amsterdamu.
Ova testiranja, osim što su otkrila već pomenutu ponovljenu posebnu pažnju, takođe su pokazala da originalna “Devojka sa bisernom minđušom” stimuliše neuporedivo veću moždanu aktivnost od drugih radova, posebno u prekuneusu, delu mozga, odnosno vijugi na unutrašnjoj strani velikomoždane hemisfere od koje zavisi čovekova sposobnost da razmišlja o sebi, da se seća prošlosti i tako dalje.
Konačno, pokazalo se da gledanje originalnih slikarskih dela na zidovima muzeja ii galerija izaziva emocionalni odgovor u mozgu čak deset puta jači nego gledanje istih radova reprodukovanih, na primer, na posteru.
Ukratko, još jedan razlog više da uživamo u umetnosti i ostanemo emotivna i misaona bića. Iako izgleda kao da je za nas sve propalo, jave se tu i tamo tračci nade. Samo da izađemo iz potištenosti i zakoračimo u neku dobru sliku.
Mirjana Ognjanović
