Pouke iz prošlosti: Rostropovič u „Jugoslaviji“

Poslednjih dana često je pominjan hotel „Jugoslavija“, smešten na obali Dunava na ulasku  u Zemun, jedan od svojevrememo najluksuznijih u zemlji koja se takođe zvala –Jugoslavija. Naime, rušenje sedmospratnog, nekada veličanstvenog zdanja sa 1500 prostorija i 1100 ležaja, počelo je u novembru prošle godine, i najavljeno je da će trajati četiri meseca. Strah građana od rušenja posebno izaziva silikatni mineral sačinjen od svilenkastih vlakana koji se nekada koristio kao građevinski materijal, a sada se smatra veoma štetnim za čovekovo zdravlje. Još jedna sumorna činjenica u zbirci naših svakodnevnih turobnosti.

Rušenje hotela „Jugoslavija“ koji je otvoren 1969. godine (konkurs za izgradnju raspisan je još 1947.), podsetilo me je na mnoge događaje koji su se u njemu tokom godina zbivali: na restoran, veliki kafe, maturske balove, ali posebno na neobičan i nezaboravan susret sa jednim od najvećih čelista 20. veka – Mstislavom Rostropovičem (1927-2007). Osim što je bio violončelista, Rostropovič je bio i dirigent, kompozitor i neumorni borac za ljudska prava.

Sa Nacionalnim orkestrom Vašingtona, Rostropovič je trebalo da nastupi u beogradskom Sava centru, septembra 1985. godine. Od 1977. do 1994. goine, proslavljeni muzičar bio je direktor i šef dirgent pomenutog orkestra. Izuzetno značajan događaj za kulturni Beograd tog vremena.

I za mene lično! Jer, moj zadatak je bio da za kulturnu rubriku lista „Politika“ gde sam tada bila zaposlena, napravim intervju sa velikim umetnikom. Bila sam mlada i nisam znala kako ću uopšte to da sročim, budući da su rokovi bili više nego kratki. Susret je zakazan tamo gde je Mstislav Rostropovič odseo – u hotelu „Jugoslavija“. Međutim, u dogovoreno vreme, umetnik se nije pojavio. Rečeno mi je da se nalazi na ručku u zemunskom restoranu „Šaran“ sa ovdašnjim organizatorima koncerta.

Nestrpljivo sam čekala.

Stigao je sa priličnim zakašnjenjem, popodne, u više nego dobrom raspoloženju i takoreći bratskom ophođenju sa našim organizatorima. U ruci je držao poznatu pljosnatu bocu prepečenice, koju sada neću pomenuti da neko ne bi pomislio kako je reklamiram.

Onda sam se predstavila, vrlo bojažljivo. Pred takvom muzičkom veličinom, bilo bi strašno postaviti neko glupo pitanje. Rostropovič se samo smeškao i nije ispuštao flašu iz ruke. Napomenuo je da ga ne mučim previše, budući da ga je jedna novinarka presrela, neočekivano, već na aerodromu i uspela da preplaši čak i njegovog malog psa. Pa i njega samog. Pozvao me je da razgovor nastavimo u njegovom apartmanu.

Čim smo stigli u sobu, Rostropovič me je ponudio prepečenicom. Odbila sam. U drhtavoj ruci držala sam svesku, a u drugoj olovku da zabeležim njegove reči. Tako se tada radilo kada je trebalo obaviti nešto brzo. Pažljivo slušaš i pamtiš. Po mogućstvu i zapišeš. Čelista je najpre sebi sipao još jednu čašu rakije. I rekao: „Izvolite, pitajte!“

Dok sam postavljala pitanje, pažnju mi je privukao tanak mlaz vode koji je po podu dopirao iz kupatila. S užasom sam shvatila da se voda iz slivnika podiže i polako, probijajući se kroz vlakna itisona, ide ka foteljama na kojima smo sedeli.

Sigurna sam da je moj izraz lica bio takav, da se maestro, potpuno smiren, odmah sažalio i odmahnuo rukom. Kao da hoće da kaže: „ma čudna mi čuda!“ Ispijajući rakiju nastavio je da se smeška. Nije hajao što su hoteleske cevi zapušene i što za par sati treba da se nađe na pozornici pred velikim orkestrom. Prišao je prozoru s namerom da ga otvori. Nije mogao od gusto tkane teške zavese iz koje je obilno padala prašina.

Kod tog zaglavljenog prozora moja panika je očigledno dostigla vrhunac. Rostropovič, nekada dobitnik „Staljinove“ i „Lenjinove“ nagrade, mladić koji je napustio konzervatorijum „Čajkovski“ kada su izbacili njegovog profesora Dmitrija Šostakoviča, a čiju će Simfoniju br. 13 kasnije prošvercovati na Zapad – kroz dobroćudni osmeh rekao:

„Smirite se! Ne brinite. Zar mislite da ovakve stvari nisam doživeo već milion puta? To je sasvim nevažno!“

Intervju je dakle ipak srećno priveden kraju. Nejasno se sećam da su ga urednici kao i obično „iskasapili“, zbog čega nikada i nisam čitala sopstvene tekstove u novinama. Da se ne bih nervirala. Ali je objavljen. Maestro koji je popodne izgledao kao da je nacvrcan, uveče je suvereno dirigovao orkestrom koji je, između ostalog, svirao i Petu simfoniju Dmitrija Šostakoviča. A nije bilo vremena za popodnevnu dremku.

I pre ovog događaja, često sam razmišljala o negaciji estetskog koji je sa sobom donosio režim u kojem smo živeli. I slični režimi. O tome je tako divno pisao Milan Kundera. Negacije estetskog postajali smo svesni tek kada je trebalo grad da pokažemo nekoj osobi koja nije odavde. Imala sam utisak da se ideal lepote čvrsto nalazio smešten u mojoj glavi, da je dolazio iz našeg lepotom oplemenjenog uma, odnosno, iz ideje o lepoti, te da trenutna spoljašnja ružnoća nikako nije mogla da je naruši. Jer da je drugačije, stanovnici Firence bi svi redom trebalo da budu genijalni od tolike lepote koja ih okružuje! Zar ne?

Rostropovič je bio u pravu. Ne obazirimo se na ružnoću, istrajmo u lepoti.

Zato ističem da mi nije namera da kažem kako je hotel „Jugoslavija“ bio ružan. Naprotiv! Bio je veoma lep. Nego smo i tada bili nemarni. A sada smo jednostavno preterali. Do, neizdržljivosti, do rušenja ideje svake lepote.

I za kraj, još par podataka o Mstislavu Rostropoviču. Nekoliko godina posle koncerta u Sava centru, Rostropovič se vratio u Beograd i priredio dobrotvorni koncert sa Beogradskom filharmonijom za decu sa posebnim potrebama.

U njegovim biografijama, u odeljku nacionalnost, piše: sovjetska, američka, ruska, švajcarska. Sovjetski Savez napustio je 1974. godine. Međutim, kada se razboleo od raka, iz Pariza je došao u Moskvu gde se u osamdesetoj godini i upokojio. Njegovo telo bilo je izloženo nekoliko dana u Sali Moskovskog konzervatorijuma i Crkvi Hrista spasitelja.

Za sam kraj, anegdota iz života velikog Mstislava. Kada je čuo da je preminula  beba njegovog prijatelja Micuga Akimota, sumo rvača, munjevito je kupio avionsku kartu i otputovao za Tokio. Došao je ispred kuće prijatelja, izvadio violončelo iz kofera i odsvirao Sarabandu iz Pete svite za čelo Johana Sebastijana Baha.

Poslušajte tu kratku kompoziciju i mnogo toga će dobiti obrise istine i lepote. Možda i nade.

Mirjana Ognjanović