Pouke iz prošlosti: Tršćansko prijateljstvo
Ovih dana često pominjemo Trst.
Umesto predaha, možemo i da nastavimo sa tršćanskom pričom. Jer upravo u tom gradu, u tadašnjoj Austrougarskoj monarhiji, 1907. godine, četrdeset šestogodišnji trgovac lakovima po imenu Aron Hektor (Etore) Šmic, odlučuje da počne da uzima privatne časove engleskog jezika. Taj tršćanski trgovac jevrejskog porekla (vere se odrekao kada je oženio katolkinju, ali će kasnije ipak biti sahranjen po jevrejskom obredu), posao je preuzeo od tasta: istini za volju, više bi voleo da svira violinu, a još radije bi pisao knjige. Objavljivao ih je pod pseudonimom Italo Zvevo. Avaj, njegovi romani ne nalaze čitaoce. Ni kritičari mu nisu naklonjeni.
Šmicov učitelj engleskog jezika postaće jedan Irac, dvadeset jednu godinu mlađi i u stalnoj novčanoj oskudici. Njegovo ime je Džejms Džojs (1882-1941). Između neshvaćenog pisca i mlađeg kolege za kojeg učenik tek kasnije saznaje da se takođe bavi pisanjem, rađa se iskreno prijateljstvo.
Džojs tri puta nedeljno posećuje imućnog trgovca Šmica u njegovom otmenom domu. Piju belo toskansko vino. Šmic je poklonik psihoanalize i uživa u razgovorima. Pored književnosti, i muzika je njihova zajednička ljubav. Šmic svira violinu, dok Džojs lepo peva, a ume da svira i klavir.
Pročitavši knjige svog učenika trgovca, Džojs ne može da stiša oduševljenje. Postaje jedan od malobrojnih obožavalaca dela pisca Itala Zveva. Iskreno ga podržava, premda će se pamtiti njegova rečenica „da je život suviše kratak da bi se čitala loša knjiga.“. S druge strane, tršćanski pisac hvali Džojsovu poeziju („Kamerna muzika“), zbirku priča „Dablinci“ (1914.) i „Portret umetnika u mladosti“ (1916).
U međuvremenu se u Trstu rađaju i Džojsova deca Đorđo i Lućija. Vreme prolazi i 1920. godine irski pisac se seli u Pariz gde nastavlja da živi i radi. Tršćansko razdoblje je završeno, ali ne i prijateljstvo među književnicima.
Italo Zvevo nastavlja da piše. I onda 1923. godine objavljuje roman „Zenova savest”. Godinu dana ranije, Džojsu izlazi „Uliks”. Neki će u liku Leopolda Bluma prepoznati Jevrejina Arona Hektora Šmica.
Pretposlednjeg dana januara 1924. godine, četiri dana pre njegovog četrdesetog rođendana, Džejms Džojs uzaludno čeka Itala Zveva da vozom stigne u Pariz. Tršćanin neće stići, iako mu je pre toga poslao „Zenonovu savest”. Posle uzaludnog čekanja, Džojs mu piše: „Hvala za roman sa posvetom. Čitam ga sa velikim zadovoljstvom. Zašto ste očajni? Treba da znate da je ovo vaša najbolja knjiga.”
I od tog 30. januara, Džojs će raditi sve što je u njegovoj moći da svom starom prijatelju omogući ulazak, i to na velika vrata, u međunarodni svet književnosti. Piše preporuke da Zvevovi romani budu prevedeni na engleski jezik.
Tršćanski trgovac i dalje je čedno skroman pisac. Da bi se odužio Ircu, nudi mu na poklon portret svoje voljene žene žene Livije koju je napravio Umberto Veruda, poznati slikar, takođe iz Trsta.
Reklo bi se da je međusobna velikodušnost bila glavno obeležje ovog prijateljstva: Italo Zvevo je u Džojsu našao pravog sagovornika tokom druženja u Trstu. Zbližili su ih razgovori o pisanju, odnosu prema religiji, umetnosti, granicama svesti i granicama pripovedanja. Zvevu nije smetalo što je tri puta nedeljno časove plaćao, a ni to što je u više navrata novčano pomagao irskog kolegu. I obratno: onda kada je stekao ugled, Džojs nije zaboravio na Zveva.
U jednom pismu kćerki Liviji, Italo Zvevo priznaje:
“Postao sam poznat pisac u šezdeset petoj godini, kada sam prestao i da razmišljam, da će iko čitati moje knjige.”
Marta 1927. godine, Italo Zvevo je u Trstu organizovao skup posvećen delu Džejmsa Džojsa. Samo nešto više od godinu dana kasnije, u septembru 1928. Zvevo će poginuti u saobraćajnoj nesreći. Posle smrti je slavljen kao jedan od italijanskih najvećih pisaca modernista.
“Nema tako dobrog prijatelja kao što je stari prijatelj.”, zapisao je Džejms Džojs.
Mirjana Ognjanović
