Pouke iz prošlosti: Izolovan
Kada se rodio u engleskoj grofoviji Norfok, te 1832. godine, dečak Čarls naravno nije znao kakvoj sudbini hrli u susret. Međutim, kao što to često biva, značajno joj je doprineo. On je bio čovek koga su toliko mrzeli, da je po njemu dobio ime nama jedan vrlo dobro poznat pojam.
U stvari, priča počinje na zapadu Irske 1880. godine. Bilo je to vrlo teško vreme za tamošnji seoski živalj. Ljudi koji su se bavili poljoprivredom, jedva su opstajali. Pritiskali su ih suviše visoki nameti koje su određivali engleski veleposednici. Trebalo je plaćati velike svote za zemlju na kojoj su živeli, a taj novac nisu uspevali da zarade od posla kojim su se bavili. Irish National Land League, udruženje koje je zastupalo i branilo prava farmera i seljaka, uporno je tražilo smanjenje najamnine za zemlju.
Ali, uzalud! Engleski upravnik, nekadašnji vojnik, kapetan Čarls, tada već četrdesetosmogodišnjak, odbijao je čak i da razgovara na tu temu. U tome je bio veoma odlučan. Nije bilo ni govora o ustupcima.
Jasno, ljudi su bili očajni. I tako je spomenuto udruženje najzad došlo na zamisao o novom načinu suprotstavljanja: ništa slično do tada nije bilo viđeno. Treba odmah napomenuti, bilo je potpuno nenasilno, premda upereno protiv upravnika zemlje i engleskih veleposednika. A posed je uglavnom bio u vlasništvu lorda Erna.
Šta su uradili poljoprivrednici? Pa, praktično ništa. Ali odbijali su da rade. Da obrađuju zemlju i gaje stoku. Trgovci su prestali da prodaju robu, odnosno, poljoprivredna dobra. Upravniku je prestala da stiže i pošta. Ukratko, bio je izolovan.
Prema dogovoru, svi pobunjeni farmeri odbijali su bilo kakav razgovor sa upravnikom zemlje. Ćutali su kao zaliveni. Poput monaha koji su se na ćutanje zavetovali.
A upravnik, koji je do tada primenjivao oštre mere bez bilo kakvog kompromisa, shvatio je da je odsečen od sveta u kojem je živeo. Svi su ga nemo izbegavali. Hrane je ponestajalo.
Ovaj nenasilni sukob postao je vrlo poznat u britanskoj štampi budući da se sam upravnik pismom obratio i londonskom “Tajmsu”. Pozvao je novinare da dođu u Irsku i uvere se šta se zapravo dešava i kakve mu nerešive probleme stvaraju. Zbog tog teksta u “Tajmsu”, cela stvar se i pročula.
Kao što se može naslutiti, engleska vlada nije mogla tek tako da prihvati irsku neposlušnost, pa su odlučili da se umešaju. U novembru 1880. godine, poslali su u zapadni deo Irrske vojsku kako bi spasili poljoprivredne radove, ali i zaštitili upravnika. Ipak, uprkos sigurnosti koju je osetio dolaskom oružanih snaga, on je shvatio da mu je bolje da se vrati u Englesku i … da postane trgovac nekretninama!
U ovoj priči nedostaje samo upravnikovo ime. Ono glasi: Čarls Kaningem Bojkot. Već sledeće godine kada je odlučio da putuje u SAD, kapetan Bojkot, više nije koristio to svoje prezime, već ono drugo – Kaningem. Jer, spomenuto prezime se nekako odmah učinilo vrlo zgodnim za dočaravanje određenog vida protesta. I od tog vremena, pa do današnjih dana, svedoci smo raznih bojkota, od diplomatskih, do potrošačkih.
Mirjana Ognjanović
