Pouke iz prošlosti: Ćutanje
„Pravo mirovanje znači zaustaviti se kada je kucnuo čas da se zaustavimo. I nastavimo kada bude došao trenutak da krenemo dalje. Kada se čovek potpuno umiri, u prilici je da se okrene i prema spoljašnjem svetu. On tada više ne vidi samo borbu i previranja između pojedinih ljudi, već stiče duševni mir koji je neophodan da razume uzvišene zakone svemira kako bi delovao u savršenom skladu sa njima. Svako ko tako postupi – iz dubine – neće praviti greške.“
Ovako otprilike glasi jedan od heksagrama iz „Ji Đinga“, kineske Knjige promena, nastale 1000. godine pre nove ere. U stvari, bio je to odgovor na pitanje koje sam postavila: da li pisati dalje, ili je bolje zaćutati? Slagala bih ako bih rekla da nisam unapred znala odgovor. Da je vreme da „Pouke“ zaćute.
„Pouke iz prošlosti“ počela sam da pišem pre jedanaest godina za „City Magazin“. S promenom vlasnika, rubrika je uknuta i nastavljena na drugom mestu, na sajtu „TAG Medije“. U međuvremenu, prilike su se promenile: količina sadržaja koji se objavljuje na internetu (između ostalog i najrazličitije kolumne) svakodnevno se umnožava neverovatnom brzinom. Taj ogromni talas koji se podigao pod kapom novih tehnologija, uhvatio nas je nespremne. Svako nastoji da se snađe kako zna i ume. Možda nekome, kao meni, ne dopušta da napravi izbor kada se telefon oglasi. Samo primećujem kako vreme munjevito i surovo prolazi. Sve je teže usredsrediti se.
Verna načelima istočnjačkih (takozvanih unutrašnjih) borilačkih veština kojim pokušavam da se bavim više decenija i kojima drugujem svoje drugo ime (Li Ai Mi), sećam se reči mog omiljenog pisca i prijatelja Davida Albaharija:
„Onaj ko ne može da ćuti, ne može da se nada da će u rečima naći utehu“.
Mirjana Ognjanović
