Pouke iz prošlosti: Pisac do gole kože

Već izvesno vreme u sećanje mi se vraća neobični podatak iz života francuskog pisca Viktora Igoa (1802-1885): kada je nameravao da počne ozbiljno da piše, pribegavao je čudnom običaju. Slavni pripovedač i pesnik, poznat pre svega po romanu „Jadnici“ pisao je potpuno obnažen, odnosno, go. To je činio naročito onda kada bi potpisao ugovor koji ga je obavezivao na određeni rok za predaju rukopisa. Osim što je ostajao nag, Igo bi naredio posluzi da zaključaju svu njegovu odeću. U zimsko doba, sebi bi jedino priuštio ćebe u koje se umotavao, bosih nogu! Ukratko, sebe je prisiljavao na život strašniji od života okorelog robijaša.

Ovaj pišćev čudnovati običaj opisala je Igoova supruga Adel. Kao što je lako naslutiti, nudistička manija bio je samo pokušaj da se potpuno usredsredi na rad, da mu ništa ne odvlači pažnju i da mu ne padne na pamet da izađe iz kuće. Poput mnogih svojih kolega, Viktor Igo je bio veseljak, a često je posećivao i javne kuče. „Nudistička strategija“ prisiljavala ga je da ostane koncentrisan na delo, da ga niko ne ometa i uznemirava! Da napiše najviše što može, a najbolje. Viktor Igo i njegovo obimno delo preživeli su sud istorije.

Danas je piscima mnogo teže u tom pogledu. Čovek kao da ne radi ništa drugo nego smšlja zamke za dekoncentraciju. Dovoljan bi bio samo mobilni telefon sa porukama i društvenim mrežama. Ipak, plodotvornost ne tako malog broja književnika opovrgava ovakvu pomisao. Pišu više obimnih romana godišnje, suvereno vladaju Tviterom, Fejsbukom i Instragramom, redovni su gosti TV i radijskih emisija, podkasta… Sve stižu. Neki prevodioci su u stanju da za tzv produženi vikend pretoče sa stranog na maternji jezik recimo tri stotine strana. Njima ubrzan način života i stvaranja očito odgovara.

Dobro poznajem jednog pisca koji je u određenom razdoblju svog života otputovao daleko od Beograda kako bi se udaljio od političkih neprilika i pokušao da porodici omogući normalan život, a sebi mirne uslove za rad. Tako je i bilo. Onda je došla nostalgija i on se vratio. Shvatio je da je glupo da se opet žali na političke neprilike, ali je zaboravio da naši ljudi dolaze na kafu bez poziva, da stalno zovu telefonom. Kakvo vreme za pisanje!?

Jasno, odustao je od ideje da kupi mobilni telefon. Retko čita elektronsku poštu. Jednom prilikom zamolio me je da proverim sadržinu njegovog elektronskog sandučeta. Sa zaprepašćenjem sam uzviknula:“Pa ti si obrisao sve moje poruke, čak i jučerašnje!“

Nastavio je mirno da me gleda, ali kao da gleda kroz mene. Bio je uobičajeno obucen.

Mirjana Ognjanović