Pouke iz prošlosti: U potrazi za poetskim prostorom

Za slikara Marka Čelebonovića (1902-1986) lako bi se moglo reći da mu je sudbina bila veoma naklonjena: na prvi pogled, u životu mu je sve polazilo za rukom. Od rođenja u Beogradu, u predivnom zdanju advokata Jakova Čelebonovića, preko izbeglištva u Grčkoj kada je počeo Prvi svetski rat. Sledio je odlazak u bezbednu Švajcarsku gde je završio gimnaziju. Već kao dvanaestogodišnjak, u Atini, kada je jednog jutra, obasjan mediteranskim suncem ugledao Akropolj, bio je toliko opčinjen arhajskom skulpturom, da je u sebi doneo odluku da će biti – vajar. Očeva želja bila je međutim da studira nešto određeno, nemaglovito: zato  u Oksfordu upisuje ekonomiju, ali te studije napušta i prelazi na prava, u Parizu. Ali u Parizu pohađa i časove vajanja, kupuje atelje od Alberta Đakometija i zaljubljuje se u studentkinju slikarstva – Verenu Vajlenman.

Kada je u Luvru ugledao Đotova dela, dogodilo se drugo očaravanje, jednako sudbonosno kao kada je video Akropolj. Zaneo ga je prostor koji je otkrio u Đotovoj umetnosti. Stajao je kao opijen i shvatio da je upravo firentinski majstor umeo da sve podredi prostoru. Kasnije je često tvrdio da je Đoto (1267-1337) izmenio karakter slikarstva, prilaz slikarstvu. Nije više bilo presudno šta slika predstavlja – tvrdio je Čelebonović –  već raspored prostora na slici. O tome je stalno razmišljao i naposletku taj umetnički rebus nazvao poetskim prostorom. Prostor koji nije  moguće objasniti, već samo osetiti, naslutiti.

Zatim je posetio Padovu, otišao u Kapelu delji Skrovenji i Đoto mu se učinio još čistiji i skladniji. Jednostavniji. Mnogo godina kasnije, sećajući se tih dečačkih i mladićkih dana, došao je do zaključka da ga je prostor oduvek zaokupljao. I da je to bilo ono što je odredilo put dečaku na Akropolj. I po tome se razlikovao od svog vremena. Moderno vreme pokušava da zaboravi prostor, ali on to nije bio u stanju.

Možda ga zato moda u umetnosti nikada nije zanimala, Doduše, razumeo je dobro da se od svog vremena ne može pobeći niti stvarati izvan njega, osećati njegov duh, ali to nije značilo i trčati po svaku cenu za slikarstvom koje je „u modi“. Sve što je bilo pomodno, Marka Čelebonovića nije interesovalo.

I još nešto: traganje za prostorom nastavio je kao – slikar. Sudbina je htela da postavši otac u mladim godinama, u svom ateljeu u Sen Tropeu, uzme platno i boje svoje supruge slikarke, koja je baš tada rodila njihovu bebu. I dok je ona pazila dete, Marko je počeo da slika. I nije prestao, do kraja.

Tokom 84 godine koliko je živeo, priredio je veliki broj izložbi, uspeo da bude član francuskog Pokreta otpora tokom Drugog svetskog rata, bio savetnik Ambasade Jugoslavije u Parizu, profesor Likovne akademije do penzije, član SANU. U istoriji umetnosti. Marko Čelebonović našao je i obeležio svoj poetski prostor.

Mirjana Ognjanović