Pouke iz prošlosti: Kako tata kaže!
„Politika je verovatno jedina profesija za koju nije potrebna nikakva priprema“, napisao je slavni škotski književnik Robert Luis Stivenson (1850-1894), autor (između ostalog) i genijalnog romana „Neobični slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda“. Današnjica nam pokazuje koliko je Stivenson bio u pravu kada je reč o pripremi za ovo zvanje.
Zaista, neko bi se možda nasmejao kada bi mu postavili pitanje da li je sam doneo odluku o svojoj profesiji. O tome da li će i koje škole pohađati, šta će izučavati, koji posao naposletku odabrati, odnosno, uspeti da pronađe. Pitanje zapravo uopšte nije bez suštinskog smisla, budući da takozvani profesionalni život zauzima središnji deo našeg kratkog boravka na svetu. Ne nužno i najlepši.
Reklo bi se da preovlađuju oni kojima različite okolnosti, a ne sopstvena želja, diriguju tom važnom odlukom. Za to sam odličan primer. Biće da zato stoički podnosim mnogobrojne (ma svakodnevne!) poslovne nedaće, kao osoba koja posmatra nekog drugog sa strane, i bavi se poslom kojim se inače ne bih bavila. Zvuči kao vic, ali imam utisak da je baš tako.
Siromaštvo i roditelji često su remetilački faktori kada je reč o samostalnom izboru škole i zvanja. Zato poštovanje zaslužuju oni koji su tim izazovima uspeli da odole i ne da se samo izbore za svoju želju, nego da u tome budu izuzetni.
Neobičan je tako podatak iz života Frančeska Petrarke (1304-1374), italijanskog pesnika na narodnom i latinskom jeziku, jednog od najvažnijih predstavnika humanizma u književnosti… Rođen je u toskanskom gradu Arecu, pre 718 godina. Iako je od detinjstva bio strastveni čitalac, nije mogao da se posveti izučavanju klasične književnosti, što je bila njegova velika želja. Ironija sudbine: to je mogao da učini tek posle smrti svog oca, notara Pjetra di Parence, koji je sebe nazvao Petrako. On je, jednostavno, naredio svom sinu da krene istim putem i izučava pravne nauke. Učenje je Frančesko s mukom podnosio. Studirao je pravo u Monpeljeu i Bolonji. Više puta je tokom mladosti morao da spasava od očevog gneva, tačnije iz vatre, tomove dela Platona, Cicerona i Seneke. Međutim, posle očeve smrti, 1326. godine, Petrarka se ipak posvetio književnosti. Ali, kako izučavanje klasičnih dela nije podrazumevalo dovoljno prihoda, mladić je prihvatao različite poslove: bio je kanonik (što ga je obavezivalo na celibat), dvorski savetnik u Avinjonu i diplomata.
Vokacija, i konačna pobeda nad očevom naredbom o profesiji, došla je, možda i sa neočekivane, ali razumljive strane. Navodno, 6. aprila 1327. godine, u crkvi u Avinjonu, Frančesko Petrarka je ugledao prelepu Lauru i u nju se zaljubio tako snažno, da je bura u njegovom srcu izazvala buru i u književnosti. Bilo je to pesničko nadahnuće koje je izrodilo zbirku „Kanconijer“. Postoje bar dve teorije o ženi koja je inspirisala pesnika: da je reč o plemkinji Lauri de Noves, već udatoj, tako da nije bila u prilici da mu uzvrati ljubav. Prema drugoj teoriji istoričara književnosti, Laura u stvari nikada i nije postojala, sem u mašti pesnika za koga je izmišljena muza bila izvor snažne umetničke snage. Neiskorišćena, uzvišena ljubav koja nije mogla da se potroši, već samo da raste. Na njegovu glavu stavljen je venac od lovorovog lista (lauro, odnosno alloro, što na italijanskom znači lovor) kada je 1341. godine u Rimu krunisan kao poeta laureatus.
Frančesko Petrarka je umro u selu Arkva kraj Padove, gde je i sahranjen. Tokom godina pesnikov kovčeg nekoliko puta je oskrnavljen: 1630. ukradene su kosti ruke, dva veka kasnije ukradeno je rebro, pa navodno vraćeno. Uoči Drugog svetskog rata, Petrarkini zemni ostaci su prevezeni u podrum Duždeve palate u Veneciji, da bi ih zaštitili od bombi, a zatim su, po završetku rata, vraćeni u mestašce Arkva.
Iznenađeni su bili stručnjaci sa Univerziteta u Padovi koji su 2003. godine odlučili da provere stanje očuvanosti pesnikovih kostiju, sa ciljem da se rekonstruiše njihov izgled zahvaljujući savremenim kompjuterskim tehnikama. Jer, analiza je otkrila da je lobanja pripadala ženi koja je umrla najmanje vek pre pesnika! Tajna još nije razrešena.
Nameće se zaključak da Frančesko Petrarka ne sniva sam svoj večni san: sanja ga sa Laurom od koje ga niko već vekovima i ne pokušava da razdvoji.
Mirjana Ognjanović
