Pouke iz prošlosti: Pričam, pišem, ne zaustavljam se
Kada je pre nekoliko meseci ugledna beogradska izdavačka kuća raspisala anonimni konkurs za neobjavljeni roman, mislili su da će za kratko vreme doći do velikog otkrića i čitalačkoj publici predstaviti skriveno književno blago. Novog obdarenog pisca. Konkurs je trajao kratko, a kratak je bio i rok koji su malobrojni članovi redakcije sebi odredili da donesu odluku. Sva je prilika da nisu smatrali kako će izbor najboljeg romana biti jednostavan. Međutim, svakako nisu ni slutili da će na njihovu adresu stizati po pedeset romana dnevno! Ukratko, stiglo je bezmalo šest stotina rukopisa.
Znala sam da će biti tako! Sa jednom vrstom humornog likovanja pratila sam razvoj događaja. I to ne samo zbog činjenice što sam ne tako davno prevela genijalni kratki roman Paola Maurensiga “Đavo u pisaćem stolu”. Naime, u toj knjizi đavo je predstavljen kao izdavač koji objavljujući književni konkurs navodi sve žitelje jedanog malog mesta da počine greh. Da svi, od mesara, poštara, pa do gradonačelnika, pomisle da će baš njihov roman biti ovenčan književnom nagradom! Strava i užas vrebaju sa stranica Maurensigove gotske bajke. Međutim, niko ne bi trebalo da se plaši, već, eventualno, da se nasmeje. Čini se da danas neverovatan broj ljudi dolazi na pomisao da će dostići svetsku književnu slavu.
Šta ih na to navodi, o tome bi mogla naširoko da se povede rasprava. Da li zbog toga što vide ko je sve postao autor bestselera, zaključuju da takva sreća može takoreći svakome da se dogodi? Kao, recimo, junacima američkih filmova B-produkcije gde pisci u krizi ipak uspevaju nekim čudom da savladaju svoju spisateljsku blokadu. I raspišu se. Jasno, potom i obogate. Ko zna, možda i živimo u vremenu u kojem glavnu reč vode skribomani i logoreičari!
Zato je bolje da odmah prekinem sa suvišnim rečima, Za kraj, pokušaću da se prisetim drevne zen priče koja upravo govori – o pripovedanju. Ide otprilike ovako…
Enčo je bio slavni pripovedač. Njegove priče o ljubavi bile su toliko moćne i lako su mogle da ganu svako, pa čak i najokrutnije srce. Kada bi Enčo pričao i svirao, svi su osećali kako su zaljubljeni i da je ljubav jedini smisao života. A kada bi prepričavao kakvu ratnu povest, slušalac je imao utisak kao da se našao na samom bojnom polju, između dve sukobljene vojske.
I tako je, jednog dana, Enčo sreo Jamaoka Tešu koji je godinama proučavao zen.
“Ćuo sam” rekao je Jamaoku, “da si ti najbolji pripovedač u našoj zemlji i da možeš s lakoćom da izazoveš i smeh i suze kod tvojih slušalaca. Molim te, ispričaj mi moju omiljenu priču. Onu o Dečaku Ribolovcu. Kad sam bio mali spavao sam pored majke, i ona mi je često pričala tu bajku. I uvek, tačno na polovini priče, ja bih zaspao. Zato, molim te, ispričaj mi je od početka do kraja, onako kako mi je bajku o Dečaku Ribolovcu pričala moja majka.”
Enčo se nije odmah usudio da odgovori na izazov. Zamolio je Jamaoku da mu da vremena kako bi se pripremio. Prošli su meseci. Naposletku je Enčo otišao kod Jamaoke i kazao da je spreman da mu ispriča priču.
“Molim te, dozvoli mi da ti ispričam tvoju omiljenu bajku koju ti je nekada pred spavanje pričala tvoja majka”.
“Neki drugi put”, rekao je odlučno Jamaoka. Enču je bio vrlo razočaran. Nastavio je da smišlja priču o Dečaku Ribolovcu. Međutim, Jamaoka ga je svaki sledeći put vraćao s nekim izgovorom. A kada bi počeo, razočaran, odmah bi prekinuo slavnog pripovedača:
“Ne, ti ne pričaš bajku onakako kako je pričala moja majka”.
Kada je prošlo pet godina, Jamaoka je najzad bio zadovoljan. Enčo mu je ispričao bajku koja mu je od detinjstva bila najmilija.
Mirjana Ognjanović