Pouke iz prošlosti: Kafkino upozorenje
„Svet se čita unatraške“, napisao je Italo Kalvino, najčešće citirani pisac u ovoj rubrici. U stvari, to bi moglo da bude geslo „Pouka iz prošlosti“: pođimo od onoga što (nam) se nekada desilo. Možda nam tako bude razumljivije ono što nam se danas dešava.
Prateći Kalvinov putokaz, otvorila sam Kafkine dnevnike. Zašto baš Kafkine? Zato što je Kafka jedan od mojih najomiljenijih pisaca. Potražila sam 1922. godinu. Pre tačno jednog veka. Šta je Franc Kafka zabeležio te 1922. – dve godine pre nego što će umreti?
Nekoliko, takoreći nasumično odabranih Kafkinih rečenica (u „Nolitovom“ starom izdanju sa prevodom na srpski Vere Stojić) iz tog razdoblja bilo je dovoljno da zadrhtim od straha.
Naime, Franc Kafka piše:
Ova jurnjava uzima pravac koji iz čovečanstva vodi napolje. Usamljenost koja mi je najvećim delom uvek bila silom nametnuta, a jednim delom sam je tražio – ali šta je i to bilo drugo do prisila – postaje sada sasvim nedvosmislena i ide u krajnost, Kamo vodi? Ona može, ovo izgleda najubedljivije, da odvede u ludilo, o tome se ne može izreći ništa više, jurnjava prolazi kroz mene i rastrže me. Ili pak mogu – mogu? – makar samo najsićušnijim delićem da se održim uspravno, i pustim da me ponese jurnjava. Gde ću dospeti tada? „Jurnjava“ je samo slika, ja mogu reći i „juriš na poslednju zemaljsku granicu“, i to juriš odozdo, od ljudi i budući da je to samo slika, mogu je zameniti slikom juriša odozgo, nadole, prema meni.
Da bi se bolje razumela težina misli što jure, koje trepere u čoveku, i u njemu izazivaju neizdrživi nemir, možda bi trebalo pomenuti Kafkino poimanje greha. Za njega, najveći ljudski gresi bili su: nestrpljenje i nemarnost. Prekidanje metodičkog postupka. A nikakav metodičan postupak nije moguć ukoliko je jurnjava jedini nametnuti način.
Zbog toga se nameće i pitanje: živimo li mi sada u kafkijanskom košmaru?
Takođe, pre sto godina, Franc Kafka (1883-1924), poslednji put je video Milenu Jesensku (1896-1944), češku spisateljicu, novinarku i osobu koja je prevodila njegova dela. Ljubav je posle prvog susreta (1920) narastala kroz prepisku, i to s jedinom izvesnošću da oni nikada neće moći da žive zajedno, a ipak je nastavila da živi svoj vek kome se i dalje ne vidi kraj. Ostala su „Pisma Mileni“.
Šta je dakle pre jednog stoleća Franc Kafka poručio Mileni Jesenskoj? I dalje čitam „Nolitova“ izdanja iz 1978. godine. Prevod je Zdenke Brkić.
Besmisleno je moliti kad ćeš pismo dobii tek kroz 14. dana, ali možda je ovo samo mali prilog uz besmislenost te molbe uopšte: ne daj, ako je to uopšte ikako moguće na ovom nepostojanom svetu (gde čovek prosto bude otrgnut, kad te otrgnu i ne može sebi da pomogne), ne daj da Te zastrašivanjem otrgnu od mene, čak i ukoliko Te jednom ili hiljadu puta, ili možda upravo sada, ili možda uvek, upravo sada razočaravam. Uostalom, to nije molba, i nije upućena Tebi, ne znam kuda je upućena. To je samo mučno disanje izmučenih grudi.
Kafka je umro 3. juna 1924. godine u sanatorijumu u Kirlingu, od tuberkuloze i sahranjen je na Praškom jevrejskom groblju u Strašnicama. Dvadeset godina kasnije, 1944. godine u koncentracionom logoru Ravensbrik, umrla je Milena Jesenska.
Ovi zapisi iz 1922. godine onespokojavaju. Deluju kao upozorenje.
Zato uzimam muzički leksikon i okrećem ga dublje u prošlost. Gledam šta se u muzičkom svetu zbivalo 1722. godine. Johan Sebastijan Bah je imao 37 godina. Napisao je prvu svesku Dobro temperovanog klavira i Francuske svite. Odlučujem se da pustim disk na kojem su zabeležene Francuske svite u tumačenju Kita Džereta. Obećavam sebi da ću pokušati da se ne obazirem na opštu jurnjavu koja samo donosi uznemirenost, nemarnost i nestrpljenje. A posebno, nesanicu.
Mirjana Ognjanović
