Pouke iz prošlosti: Tužna banjska atrakcija
Ako to nekome nešto znači: ovo bi trebalo da je istinita priča.
I zato počnimo od toga ko su bile maharadže. Na sanskritu, reč maharadža znači veliki kralj. Maharadže su bili vladari indijskih kraljevstava koja su postojala još u staroj eri. Tokom kolonijalne istorije, neki vladari su sami uzimali ili pak dobijali ovo zvanje od britanske uprave.
Početkom tridesetih godina prošlog veka, postojao je običaj da ljudi sa najviših društvenih lestvica Istoka posećuju evropske banje u nadi da će tu naći leka za svoje boljke. Tako se i mladi maharadža iz grada Bopala u Indiji, 1935. godine, zbog reume odlučio da poseti banju Piješćani (Pještjani) u Slovačkoj. Sada se samo može zamisliti kakvu je senzaciju izazvao njegov dolazak! Odseo je u najlepšem hotelu, u najraskošnijim sobama. Poveo je svoje sluge, odnosno, dvorjane. Domaćini su mu bez prestanka ukazivali raznorazne počasti. Čak su ga pozvali na svadbeno veselje lokalnih mladenaca. Maharadža se pojavio, donoseći bogate darove.
Uvaženom gostu ubrzo je bilo bolje. Otarasio se reume. A kako i ne bi? Bio je vrlo mlad. Zato je takoreći svake večeri odlazio u jedan te isti bar. Nije bilo sumnje: posebnu pažnju u tom baru privlačila mu je mlada igračica po imenu Olga Ronova. Posle izvesnog vremena, meštani su zaključili da odnos maharadže i igračice prevazilazi običan flert. Da, da… Zaljubljenost, to je sasvim druga ravan života. Izgleda da je zaljubljeni maharadža prestao da bude svestan svog položaja. Zato je stalno produžavao boravak u lečilištu. I Olga je takođe postala banjska atrakcija. Ljudi iz okolnih mesta dolazili su da vide igračicu u koju se zaljubio indijski maharadža (Doktor Zoran Milivojević tvrdi da je zaljubljenost afektivno stanje koje je rezultat nesvesne projekcije idealizovane predstave o ženi ili muškarcu. Zaljubljenost traje onoliko dugo koliko je mogućno održavati tu projekciju…”).
I tako, jednog dana, po svoj prilici bez posebne najave, maharadža iz Bopala je otputovao. Tužna Olga čekala je vesti iz Indije. Umesto pisma, na njeno ime stigao je ček na dvadeset hiljada kruna. Zaljubljena devojka novac je primila kao najstrašniju uvredu. I zato je iste noći počela da časti sve goste u baru. Kao da je želela da se otarasi tih para. Stotinarke su letele, tekao je šampanjac za goste. Čašćavala je sve namernike. Muzičari su svirali pesme koje je maharadža najviše voleo. Niko nije sumnjao da će to biti Olgina posmrtna muzika.
U zoru, kada je platila i poslednji račun, ostalo joj je još dve hiljade kruna. Jednom novčanicom je zapalila cigaretu, a drugu je dala primašu da joj odsvira još jednu tužnu romansu.
Zatim je sišla do najveće reke u Slovačkoj, reke Vah i skočila u tamnu vodu.
Tek nekoliko meseci kasnije, ta ista voda je izbacila njen leš.
Vlasnici hotela i bara napisali su maharadži pismo izveštavajući ga o tužnom događaju, moleći ga da u slovačkom gradu Hlohovecu podigne spomenik nesrećnoj igračici Olgi. Kao što se može pretpostaviti, od tog mladog čoveka nije bilo ni traga, ni glasa. Na žalost, u Bopalu se 3. decembra 1984. godine dogodila najstrašnija industrijska tragedija u istoriji čovečanstva: u fabrici pesticida Union Corbide, voda je prodrla u rezervoar sa otrovom. Hemijska reakcija je stvorila smešu gasa koji se kao oblak spustio na naselja (40 tona metilizocijanata). Četiri hiljade ljudi umrlo je u mukama, a više hiljada povređeno. Igračica Olga skoro pet decenija nije bila među živima, pa nije mogla ni da sazna za tu strašnu vest.
U knjizi “O plakanju”, Duško Radović, između ostalog, kaže:
“Prevareni oplakuju one koji su ih prevarili.
Plačemo pred onima
Koji nas nikada neće razumeti.
Plačemo, plačemo
Sve je manje onih koji će za nama plakati.”
Mirjana Ognjanović
