Pouke iz prošlosti: Mi umijeni, mi jaki!

„Hazari – ratnički narod  koji je između sedmog i desetog veka naseljavao Kavkaz, imao moćnu državu, brodovlje na dva mora, Kaspijskom i Crnom, vetrova koliko riba, tri prestonice, letnju, zimsku i ratnu, i godine visoke kao borove. Ispovedali su danas nepoznatu veru, obožavali so, svoje hramove i klesali u podzemnim stenama soli ili u slanim bregovima…“

Ovo je jedna od tri verzije povesti o Hazarima, nastale iz pera Milorada Pavića. U svom čuvenom romanu „Hazarski rečnik“ on izmišlja priču o takoreći nestalom, drevnom narodu neobičnih odlika i običaja koji se raštrkao po svetu, asimilovao sa drugim narodima i možda, vukući konce iz neke duboke i mračne tame, i dalje vladao iz senke. Taj roman, objavljen 1984. godine, odmah je privukao veliku pažnju kritičara i čitalaca. Da, Hazari su postojali, ali o njima se nisu vodile rasprave. Ko su oni u stvari? Da li su bili Jevreji, muslimani ili hrišćani?

Hazari su simbol, ali za šta? – pitala sam Milorada Pavića, 25. januara 1985. godine na dan lista „Politika“ u prepunom „Politikinom“ klubu na 15. spratu zdanja koje je sada valjda banka. Bio je to dan kada je uručivana NIN-ova nagrada. NIN je tada bio nedeljnik u sklopu novinske kuće „Politika“. Bila sam mlad novinar, a pitanje za dobitnika visokog književnog priznanja, zaista me je interesovalo. I lično.

Milorad Pavić, krajnje ljubazno, kao što je uostalom bio i njegov način ophođenja, nije uopšte odgovorio na ono što sam ga upitala. Začudilo me je ono što je kazao, a bilo je zapravo sasvim u skladu onoga o čemu je pisao. Rekao je kako žali, i kako bi najviše voleo da je NIN-ovu nagradu dobila neka dama! Žena pisac? Kakve to ime veze sa Hazarima kao nadahnućem? Da nije to neki tajanstveni štos u hazarskom maniru? Neočekivano sam ustuknula i napisala kratak izveštaj, bez komentara. U svakom slučaju, trebalo je da prođu četiri godine pa da Dubravka Ugrešić dobije isto priznanje za „Forsiranje romana reke“ (1988).

Iako je vratolomna maštovitost „Hazarskog rečnika“ podsticala na razmišljanje o povezanosti svih, o mogućnosti da su svi ljudi možda pokršteni ne samo jednom, nego više puta, kao i da su rasprave o razlikama zapravo slojevi jedne iste priče o snu koji nazivamo životom, dakle uprkos svemu tome – buknuo je rat. Svako je želeo da istakne i drži se nekih svojih odlika. Na žalost, ma kako se činilo, to nije bilo moguće. Bar ne kako je izgledalo da će biti izvodljivo. I sve se odigralo kao u krvavom košmaru.

Prošle su godine. Mnoge stvari su se ipak promenile. Kratko vreme koje provodimo na zemlji, sada je ispresecano prečestom zvonjavom mobilnih telefona, skandirano porukama koje stižu i dekoncentrišu do te mere da su mnogi tužni jer su ubeđeni kako pate od teškog oblika demencije, iste one izlapelosti, na koju nas doslovce redovno i svakodnevno upozoravaju (i njom plaše) mediji. Teško je naići na poslastičarnicu bez mafina i čiz-kejkova. Volim i jedne i druge, ali mi nedostaje šarolikost mirisa, ukusa i aroma. Kolači su mi važni. Kao i sećanja. Ako znate o čemu govorim.

Sve priče o politici postale su jednostavno nepodnošljive. Kao neki deja-vu što se ponavlja, Dan mrmota u koji su utkane same neprijatnosti. Čoveku je to teško da nosi na duši.

Ali kada se to ipak desi, jer je nemogućno izmaći, setim se da mi moje mijačko poreklo ne dozvoljava da se osećam autsajderom i zato svaku krizu identiteta selim, bar u mašti, na obronke visokih planina i kuće od kamena predaka što stolećima stoje uporno na padinama. Jer kuće Mijaka pružaju se na vrlo smeo i čudan načim.  Kad ih posmatrate odozgo, vidite samo dimnjake i sive krovove. Posmatrane odozdo, liče na kule i palate od kamena. Njihov izgled deluje viteški kao iz davnih vremena kada su vitezovi zaista živeli.

Od doseljavanja Slovena na Balkan, zna se i za Mijake, ratničko pleme koje se bavilo stočarstvom. Mnogi su bili i čuveni graditelji, zografi, drvo-rezbari. Bežeći pred Turcima, napustili su deo Dušanove Južne Srbije i naselili se na severo-zapad današnje Severne Makedonije. Nezvanična prestonica Mijaka je Galičnik, u kojem i dalje tokom većeg dela godine caruju sneg, orlovi, vazduh što miriše na šumu, vetar natopljen mirisom poljskog cveća. Žutih ljubičica. Galičanci su umetnost prenosili sa oca na sina. Voleli su da uče i strane jeike. Najviše grčki, ali i engleski, rumunski, francuski. I onda kada su se raštrkali, imali su na umu ideale koji su se ticali  uzvišene lepote i druge, suštinske stvari. Mijaci van mijačke prestonice, ne prestaju ni danas to da budu. Imaju samo jednu nedoumicu: da li su ime dobili zato što su bili uvek umijeni ili zato što su za sebe, zapadajući često u nevolje, smatrali da su jaki. Pa su sebe nazvali: Mi jaki!

Smatrajući da rečima valja proširiti smisao, izmislili su i svoj tajni govor, koji je sadržao čitav niz reči koje niko drugi, osim Mijaka, a posebno Mijaka van mijačkog kraja, nije uspevao da razume. Evo nekih primera: manuka označava ženu, tunđa je reka, a apsiko je onaj koji je dobar. Ali, da ne širimo dalje tajne kojih treba uvek da budemo svesni. Zato, ne spevaj – ćuti uvek kada je tišina neophodna.

Mirjana Ognjanović