Pouke iz prošlosti: Muzičko predskazanje

Na kraju četvrtog razreda gimnazije, u Beogradu, glavnom gradu Jugoslavije, i te 1977. godine, postojao je maturski ispit. Ukoliko se dobro sećam, učenici društvenog smera polagali su ispit iz srpskohrvatskog jezika i književnosti, matematike i stranog (engleskog) jezika. Košmarni snovi koji su prethodili i nastavili se čak i kada je ispit iz matematike okončan, posle izvesnog vremena potpuno su izbrisali iz mog sećanja taj mučni događaj (bila sam loš matematičar i iz tog predmeta često dobijala nulu). Izvesno je da sam nekako ipak prošla, ali zaista ne znam kako se to dogodilo. Trebalo bi da potražim svedočanstvo. Ispit iz srpskohrvatskog jezika i književnosti verovatno mi je bio veoma lak, te ga možda zbog toga i ne pamtim. Ali ono čega se dobro sećam, bio je ispit iz engleskog jezika. Pamtim taj događaj jer ga je naš potonji život učinio neverovatnim. U stvari, to je blaga reč za sva iznenađenja koja su usledila.

Ukratko, posle kraće konverzacije na engleskom jeziku, profesorka Vanja Marković pitala me je koje sam štivo odlučila da tu, od odabranog gradiva, na licu mesta – prevedem. Predložila sam da to budu pesme kantautora kojeg smo posebno cenili: Boba Dilana! Profesorka je bila veoma zadovoljna. Da li može tekst pesme: „A Hard Rain’s a Gonna Fall?“ – pitala me je (proročki). Može!

„Prošetale“ smo se i kroz „Like a Rolling Stone“, „Love Minus Zero“, „Blowing In the Wind“… možda i još neke pesme ovog nobelovca, koga je moja generacija slušala i obožavala. U nameri da proveri moje znanje izvan Dilanovog opusa, upitala me je da li znam o čemu zapravo govori pesma „Dona Dona“, u Donovanovoj verziji. Tu pesmu smo često pevali u dvorištu gimnazije.

Nezaboravna profesorka.

Zaista je takva bila, međutim, da li možete da zamislite danas takav maturski ispit?

Kakav se ambis to otvorio pa se muzički ukus, nekoliko decenija kasnije toliko  survao, kao uostalom i naši životi sa njim?

Kada je reč o muzičkim sklonostima moje generacije iz gimnazijskih dana, jedan od prelomnih događaja vezan je za britansku rok grupu „Pink Flojd“ i njihov album „The Dark Side of the Moon“ nastao pre pola veka, odnosno, 1973. godine. Da sam profesor muzike u gimnaziji, uvrstila bih – bar krišom – u obavezno gradivo pomenuti konceptualni album (kao i onaj sledeći, koji smo takođe kao začarani slušali  dve godine kasnije: „I Wish You Were Here“).

To su bili dani!

Spoj elektronske muzike, rokenrola, bluza, pa, ubačenih šumova i zvukova – sve to nas je podsećalo da svi učestvujemo u svojevrsnom eksperimentu koji nam otvara oči.

Inače, izraz tamna strana Meseca, uobičajeni je naziv za udaljeni deo tog Zemljinog satelita, odnosno površinu koju Sunce ne obasjava tokom svojih faza i stoga se vidi kao tajantveno mračno područje. Tamna strana meseca je, dakle, ona koja je okrenuta od Sunca. Sjajno odabran naslov, simbol koji je ujedno i zagonetka.

Tekstovi pesama sa pomenutog albuma „Pink Flojda“ („Speak To Me“, „Breathe“, „On the Run“, „Time“, „The Great Gig In the Sky“, „Money“…) podsticali su na razmišljanje i bili otvoreni za različita tumačenja. Tamo gde nema reči, aranžirana muzika ima deskriptivnu ulogu. Da li je ovo priča o ljudskom postojanju, rađanju, smrti, proticanju vremena? Ludilu? Ratu? Novcu koji će zavladati? Muzika na „Tamnoj strani Meseca“ teče bez pauze, pesme su povezane jedna sa drugom, sadržaji se prepliću i sve to deluje krajnje sugestivno. Od šuma helikopterskog propelera, ekplozije, razgovora, do zvonjave kase za novac.

Da li je „Pink Flojd“ pre pola veka sa „Tamnom stranom Meseca“ predskazao  našu budućnost? Rat, korupciju, novac i ludilo kao mogućno skrovište? Da li je sve potpuno mračno, a ne samo mračna strana Meseca?

Proslavimo ovu pedesetogodišnjicu ponovnim slušanjem muzike „Pink Flojda“ iz 1973. godine: možda ćemo se svi (i novi mladi slušaoci i oni čije čulo sluha počinje da slabi) složiti kako rešenje te zagonetke treba potražiti u zvucima otkucaja ljudskog srca koji se čuju na početku i kraju albuma.

Mirjana Ognjanović