Pouke iz prošlosti: Izmišljotine su nezaboravne

Među venecijanskim starosedeocima važi jedno pravilo: ne valja glasno izgovoriti ime čoveka koji je izmislio i nacrtao strip junaka, čuvenog Korta Maltezea. Navodno, time se priziva neka vrsta vradžbine. U svakom slučaju, zle sreće. Pa je tako među stanovnicima Venecije nastao običaj, odnosno strah od izgovaranja imena koje, kako pogađate, glasi: Hugo Prat.

Imam utisak da bi Hugo Prat (1927-1995) bio više nego zadovoljan da zna za ovu neobičnu venecijansku priču. Uostalom, dao je sve od sebe da svoj dar za izmišljanjem (ne)stvarnih činjenica učini nalik istini. Od detinjstva je u sopstveno poreklo, život i sklonosti šarmantno unosio toliko zanimljivih i krajnje upečatjivih legendi, da je verovatno i sam zaboravio šta je od svega toga što je kazao i napisao, plod mašte, a šta se zaista dogodilo. Njegovi poklonici još manje. Pustolov ogrezao u mrak tajnih nauka i simbola. Eto, to su bili i Hugo Prat i Korto Malteze.

Izvesno je da je onaj prvi Hugo bio sklon izmišljanju koje je nailazilo na oduševljenje okoline (Sada ću da vam ispričam kakva mi se neverovatna stvar dogodila…), ali i fobijama: „Znaš, sada je karneval i mnogo je drogeraša koji bauljaju ulicama, sve sa špricevima kako bi te zarazli sidom!“

I dok u bestseleru „Želja da se bude beskoristan – sećanja i razmišljanja, razgovori Huga Prata sa Dominikom Ptifoom, u prevodu Miodraga Markovića i izdanju „Službenog glasnika“ otkrivamo Prata iz legende koju je sam o sebi gradio, u knjizi intervjua Mišela Žansa „Sećam se Prata“ (izdanje „Stalkera“ i prevod Gorana Kostrovića), upoznajemo čuvenog venecijanskog stripadžiju (tako je zahtevao da ga nazivaju – stripadžijom), onako kako su ga upamtili najbliži saradnici i prijatelji.

Lele Vijanelo, Pratov pomoćnik, u pasusu koji opisuje Hugovu strast prema pripovedanju i mitu čiji je on glavni junak, između ostalog kaže:

„Slika koju je želeo da pruži o sebi jeste ona koju je sam izgradio, slika legende kojoj nisu nedostajale ni lepota ni grandioznost. U svojoj kući u Malamoku imao je jedan veoma star ključ iz 17. ili 18. veka, ko zna odakle. Možda iz Argentine ili sa nekog buvljaka. U svakom slučaju, dopao mu se, okačio ga je o zid. Jednog lepog dana, ugostio je italijanskog novinara kome je pričao o svojim jevrejskim i španskim korenima i, pričajući mu o jevrejskoj dijaspori iz Toleda, pokazao mu ključ, tvrdeći da je to ključ od sinagoge. Nešto kasnije, njegov stric Lelo koji je pročitao taj članak, dolazi kod njega prilično narogušem da traži ključ. Tvrdi da mu sinagoga pripada, jer je u tom trenutku najstariji član porodice! Hugo je u toj porodičnoj hijerarhiji bio samo bratanac! (Kasnije je ista legenda dobila drugi obrt). I po ko zna koji put sam se upecao u legende koje je o sebi ispredao. Istini za volju, postoje dva Prata, jedan je onaj iz legende, onaj Korta Maltezea, mitskog avanturiste, a drugi je Hugo Venecijanac.“

Ivo Pavone (1929-2020), školski drug iz dečačkih dana provedenih u Veneciji i strip autor, pamti Huga Prata kao samoukog intelektualca, koji strastveno čita bez prestanka najrazličitije knjige, odakle će kasnije crpeti svoje nadahnuće. Zatvarao bi se u kuću u kojoj je živeo sa rodbinom, postajao neupadljiv, nevidljiv. Jer da je izašao, poslali bi ga sigurno na rad u Nemačku. Svi drugovi su njim bili opčinjeni jer je, osim što je voleo knjige, slušao i džez. I znao kako da se udvara devojkama.

Pripovedački dar nasledio je po svoj prilici od majke Line. Prema svedočenju Silvine Prat, umetnikove kćerke, „baka je bila veoma duhovita i stalno se šalila i imala veliki talenat za pripovedanje. Izmišljala nam je bajke prema našim željama u vreme odmora. Lina je imala kavez pun kanarinaca koji su joj pravili društvo i jednu tigrastu mačku koju je obožavala. U vreme odmora, pokrivala bi kavez kanarinaca da i oni spavaju i da nam ne smetaju. Svo troje bismo legli na njen prostrani krevet, pa bi počela da nam priča priče. Takve, očito, da su mogle da ispune svačija očekivanja (…).Naša baka je zbilja imala neobično bujnu maštu, bilo je jasno da to nisu bajke koje je negde pročitala, ni koje je zapisala, prosto ih je izmišljala iz rečenice u rečenicu. I bile su fantastične.“

Neki talenti se očito nasleđuju. A misija pesnika jeste da natera druge da pobrkaju izmišljotinu i stvarnost, kako bi ih, bar na kratko vreme, učinili srećnim. I to na tajanstven način – napisala je spisateljica Karen Bliksen.

(Napomena; Naslovna ilustracija je fotografija murala koji se nalazi u Briselu, izvor Wikipedia)

Mirjana Ognjanović