Pouke iz prošlosti: Šta to kuca u bademovom drvetu?
U pismu koje potiče iz poslednje godine njegovog života, Vinsent van Gog (1853-1890) kaže majci kako ga je poslednjeg dana januara brat Teo obavestio da mu se rodio sin, te da će mu dati njegovo ime. Zvaće se Vinsent! Poznat po preteranoj skromnosti, Vinsent se požalio majci što je brat svom detetu dao njegovo ime, a ne očevo. Međutim, kada se to već dogodilo, odlučio je za sinovca-imenjaka naslika nešto posebno. I to, što pre. Bio je to, danas čuveno, „Bademovo drvo u cvetu“. Provansalsko rano proleće sa voćkama u cvetu, za Van Goga je, bez sumnje, i ranije bilo pravorazredno nadahnuće. U njegovim slikama voćaka koje cvetaju sadržano je isto toliko ushićenja i nade u ponovno rađanje i buđenje prirode, koliko (posebno u slučaju „Bademovog drveta u cvetu“) i ljubavi prema japanskoj umetnosti. A bademovo drvo u proleće cveta prvo.
Vinsent van Gog uspeo je da sliku namenjenu nećaku odnese bratu Teu pre nego što je napustio ovaj svet, u julu 1890. godine.
Priča o Van Gogovom bademovom drvetu nastavlja se 1955. godine kada je čuveni američki pozorišni i filmski reditelj Vinsent Mineli (1903-1986) snimao film „Žudnja za životom“ po romansiranoj biografiji slavnog holandskog slikara, iz pera Irvinga Stouna. Glavnu ulogu, lik Vinsenta Van Goga, tumačio je Kirk Daglas.
Mineli je među saradnicima bio poznat kao velika cepidlaka. Opsesivno je vodio računa o svakoj pojedinosti tokom snimanja. Između ostalog, nastajanje slike „Bademovo drvo u cvetu“ bilo mu je posebno važno.
U filmu postoji scena u kojoj se vidi slikar pored štafelaja u polju. Producent se pobrinuo da od jednog provansalskog farmera iznajmi (a možda i kupi) odgovarajuće zemljište. Tu su posadili bademovo drvo. Bilo je poveliko, veoma teško, ali su nekako ipak uspeli da ga postave. A i poduprli ga klavirskim žicama kako se slučajno ne bi obrušilo na filmsku ekipu. Sve je pažljivo odrađeno da bi se dočaralo tačno ono što je Van Gog video dok je slikao originalno platno.
Mineli je potom na setu dugo proveravao i proveravao izgled drveta i ugao pod kojim je stajala kamera, očito veoma nezadovoljan. Jer, drvo je bilo posađeno na pogrešnom mestu! Trebalo ga je pomeriti metar u levu stranu!!! Kakav zahtev! Kada su saradnici Mineliju predočili da bi verovatno bilo lakše premestiti kameru, reditelj je pobesneo. Morali su ponovo da iskopavaju drvo. I onda da ga ponovo posade. Izgubili su dan snimanja. Rediteljska reč je poslednja.
Naravno, tokom čitave te operacije, bademovo drvo je par puta palo. Nekoliko grana se polomilo, a ko zna koliko cvetova je otpalo. Jadno drvo.
U svakom slučaju, iako je na kraju bio zadovoljan učinjenim, postupak Vinsenta Minelija nije naišao na odobravanje. Dokaz za to su knjige o filmu u kojima je opisan upravo ovaj događaj sa snimanja „Žudnje za životom“.
To me podsetilo na starogrčki mit o bademovom drvetu. Filida, tračka princeza, bila je zaljubljena u Akamanta, Tezejevog sina. Po nekim verzijama, oni su se možda i venčali. Princeza je onda s velikim nestrpljenjem čekala povratak broda svog voljenog koji je otišao u Troju da se bori. I budući da se brod nije vraćao, umrla je od tuge. Smilovavši se na Filidu, boginja Hera pretvorila ju je u bademovo drvo. Kada se Akamant nešto kasnije ipak iskrcao i saznao šta se desilo, obgrlio ga je, preplavljen osećanjima. Ispod tvrde kore začuo je kako kuca srce njegove drage Filide. A svaki Akamantov poljubac, stvorio je jedan cvet na granama drveta badema…
I Stevan Stojanović Mokranjac, komponujući Šestu Rukovet – „Hajduk Veljko“ – za lirski deo kompozicije uzeo je narodnu pesmu „Raslo mi je badem drvo“.
Raslo mi je badem drvo, tanko visoko…
Pod njim leži hajduk Veljko s lepom devojkom…
Dušek im je detelina, trava zelena…
Jorgan im je rosna grana slatkog badema…
Jastuk im je desna ruka hajduk Veljkova.
Mirjana Ognjanović