Pouke iz prošlosti: Ne plači, dušo moja

Ako bi neko, gledajući iz današnje perspektive tvrdio (a skloni smo tome) da je u SFR Jugoslaviji za decu sve bilo idilično, onda je svakako u zabludi. I nekada, baš kao i sada, život nam se stalno ukazuje kao pretpostavka. Doduše, postojale su tada nepobitne prednosti. Pre svega, živelo se sporije, bez viška nepotrebnih informacija, a u odnosu na današnju decu, ličili smo na nedostižnu malu gospodu negovanih, vrhunskih manira. Bez obzira na raznorazne vragolije, tuče i slično.

Eto, kada bi granulo proleće, a nastupila radna subota, na zahtev škole, donosili smo od kuće lavore i sunđere, kao i deterdžent (radion ili albus), te u visini koju smo mogli sa dosegnemo, prali fasade zemunskih zgrada našim malenim ručicama. Jer, „nevaljali“ su voleli da pišu kredom po pročeljima zgrada! Uprkos suzbijanju svega što bi bilo ličilo na pokoravanje estetskom, a što su „drugovi“ prezirali, sve je trebalo da bude čisto. Ahahaha!

Šta bi danas neko rekao na sličan zahtev?

Jedna vrsta skrivenog, zastrašujućeg dvostrukog života dece, ticala se onih koji nisu, kao većina vršnjaka, živela u porodicama u kojima su roditelji bili članovi jedne jedine partije na vlasti. Toj deci je još od malena bilo jasno da politički život može da bude izvor velikih neprijatnosti.

Kada pomislim na Božić, svake godine se setim odlazaka moje porodice u jednu od dve crkve u Zemunu: Nikolajevsku ili Bogorodičinu. Osim na Veliki petak ili Vaskresenje, to su bile jedine prilike kada smo išli u crkvu. Apstraktan, pa i magijski način razmišljanja svojstven je svakom detetu, pa su, od kako pamtim, moja razmišljanja o Bogu, o trajanju života, kazni, nepravdi i smrti bila već ustaljena praksa.

Međutim, u opštem zadovoljstvu zbog praznika i raspusta koji je trebalo tek da počne, zaboravila sam da se, odlazeći u crkvu, upuštam u nedopustivu stvar. Dakle, otišli smo u crkvu, upalili sveće. Naravno, ne mogu da zamislim o čemu sam tada razmišljala. Verovatno nešto slično kao i danas: da ću se truditi da budem dobra, da ne nanosim zlo drugima, jer će oni koji to čine svakako biti teško kažnjeni, premda uopšte ne izgleda da je tako. Možda će biti kažnjeni kasnije, kada to najmanje budu očekivali? Ili će neko njima blizak, sasvim nedužan, ispaštati zbog njihovih nedela? Svakako, bebe su bile izuzete od svakog greha, to je meni bilo jasno. Učenje o praroditeljskom grehu bilo mi je nepoznato, ili, bolje rečeno – neprihvatljivo. Ukratko, moj „kosmološki pogled“ na život bio je vrlo praktičan, kratak i jasan: nikada ne možemo da budemo dovoljno dobri.

Veoma sam se uplašila kada me je sutradan, u četvrtak, na Božić, pozvao direktor škole u svoju kancelariju. Tetkica je došla po mene, kao što je bio običaj sa izgrednicima, šapnula nešto nastavnici i ja sam morala da se popnem na sprat gde se nalazila direktorska odaja. Uf. Plašila sam se direktora. Nekada je bio nastavnik najneomiljenijeg predmeta, matematike. Imao je taman ten, ali plave oči (vanzemaljac?). Prvo je ćutao, a onda glasom koji je sadržao do krajnjih granica sabijenu pretnju, polako rekao:

„Viđena si juče kako sa porodicom ulaziš u crkvu. Ja vas inače cenim kao zajednicu, tvoju porodicu, ali to više ne sme nikada da se ponovi. Jesi li razumela? Nikada!“ grmeo je. Obrve su mu bile sastavljene, njegov glas u mom mozgu odzvanjao je kao tutnjava. Oči, kao munje. Jasno, sa srcem koje mi je kucalo u vratu, bez daha, samo sam klimnula glavom. Izbacio me je iz kancelarije, kao što se tera miš iz špajza.

Potonji politički događaji su promenili odnos prema crkvi. I ne samo crkvi. Sve se promenilo. Osim ulivanja straha. I prema deci, razume se. Do neslućenih granica. I sa raznih, neočekivanih strana.

Ne, tog 7. jnauara 1971. godine direktor zemunske osnovne škole (u kojoj su još 1782. godine pročeli decu da podučavaju monasi, a jedan učenik kasnije bio i Branko Radičević), nije uspeo da pokvari moje praznično raspoloženje. Izvesno je da je  neka vrsta traume ostala čim sve to pamtim posle pedeset i koju godinu. Možda me je i očvrsnulo? Odavno čak uobražavam da prepoznajem one koji nisu dobri. Za utehu, nekoliko meseci kasnije, na Beogradskom proleću pobedio je Arsen Dedić (i Bisera Veletanlić) sa pesmom „Ne plači (dušo moja)“. Bila sam već toliko ozbiljna da shvatim da je to divna pesma. I da je neću zaboraviti. A kada samo pomislim ko je na dočeku Nove 2024. godine pevao na beogradskim trgovima! Stvarno, šta li današnja deca o tome misle?

U svakom slučaju, kada sam godinama kasnije sa zadovoljstvom prevodila priču „Setimio Valori“ iz zborke pripovedaka „Nevažne tačke gledišta“ Paola Sorentina, smejala sam se kao dete. Jedan kratak odlomak glasi:

„Na ulazu u crkvu, Setimija neprekidno muči hameltovska nedoumica: da li se prekrstiti, ili se ne prekrstiti. Naposletku se prekrsti tek kada na sebi primeti prekorne poglede vernika. Kada izlazi iz neke crkve, odlučan je i uobražem, kao da je osujetio neku zaveru, zamku. Napolju, ne usuđuje se da pogleda gore, jer se plaši da će videti ljude na prozoru spremne da mu zafrljače u glavu parmiđane od patlidžana kao kasetne bombe“.

Mirjana Ognjanović