Pouke iz prošlosti: Stvarnost je nešto drugo

Tihi Saboter, kako su nazivali belgijskog umetnika Renea Magrita slikao je ljude, predmete i prirodu, međutim, sve što bi naslikao, ma kako ličilo na stvarno, nije izgledalo baš stvarno. Bile su to slike nove, drugačije “stvarnosti”, slične onoj koja nam se obično javlja u snovima. Nešto što nam se čini poznatim, ali je istovremeno i nedokučivo.

“Umetnost priziva tajnu bez koje svet ne bi mogao da postoji”, napisao je Rene Magrit. “Istinski poetsko platno, samo je probuđeni san!”

Fransoa Rene Magrit rođen je 21. novembra 1898. godine u gradiću Lesineu, u Belgiji. Njegov otac bio je krojač i trgovac tkaninama, a majka domaćica. O slikarevom detinjstvu malo toga se zna. Uostalom, uvek je naglašavao da ne voli da govori o prošlosti:

“Prezirem sopstvenu prošlost, kao i prošlost drugih. Prezirem mirenje sa sudbinom, strpljenje, profesionalnu hrabrost i nametnuta osećanja”, – napisao je.”Zato volim prevratnički humor, pege, kolena, dugu kosu kod žena, snove male dece, devojke koje trče ulicom.”

Razlog zbog kojeg nije voleo da govori o svom detinjstvu, verovatno je tragičan događaj koji je doživeo. Rene je imao samo četrnaest godina kada je njegova majka skočila sa mosta u reku. Prema porodičnoj priči, potom je video u trenutku kada su je izvadili iz reke. Oko njenog lica bila je umotana spavaćica. Upravo kao na slici koju će šesnaest godina kasnije naslikati i koja će, među mnogima, biti jedna od njegovih najpoznatijih. To je slika “Ljubavnici” iz 1928. godine. Na njoj je prikazan par kako se ljubi. Ali lica su im prekrivena belo-sivim platnom koje ostaje priljubljeno uz njihove obrise.

Posle ovog događaja, život u malom gradu za porodicu Magrit postao je nepodnošljiv i mučan. Sa ocem i braćom Rene se preselio u drugi grad, Šarlroa. Tu je kao petnaestogodišnjak upoznao devojčicu Žoržet Berger, svoju buduću ženu. Iako dečak, hrabro joj se obećao. Posle završene gimnazije, upisao je Akademiju lepih umetnosti u Briselu . Studirao je samo dve godine. Smatrao je to čistim gubljenjem vremena. “Život minalaže da se nečim bavim, pa zato slikam”, skromno je napominjao. Imao je dvadeset četiri godine kada je sklopio brak sa Žoržet Berger. Ostali su zajedno do smrti. Ona je bila njegov životni pratilac, nadahnuće. Nisu imali dece.

Kako bi izdržavao sebe i suprugu, Rene se najpre zaposlio u fabrici za proizvodnju zidnih tapeta. U dvadeset petoj prodao je prvu sliku. To ga je ohrabrilo i pomoglo mu da izdrži dvostruki posao: da radi za platu i da slika. A onda je došao dan kada je otkrio delo italijanskog nadrealističkog slikara Đorđa de Kirika. Video je njegovu “Ljubavna pesmu” i odmah mu je postalo jasno kojim putem treba da krene. I zaista, na retrospektivnoj izložbi  u Beču, lako je uočiti da Magritove slike iz tog vremena (oko 1925. godine) podsećaju na de Kirikova platna. Prema sopstvenom tvrđenju, ugledajući se na de Kirika, “raskinuo je sa mentalnim navikama umetnika koji su bili ništa drugo do zatvorenici sopstvene obdarenosti.”

Prvu samostalnu izložbu imao je 1927. godine i kritičari nisu imali za njega nijednu jedinu lepu reč, pa se Rene vratio poslu u fabrici tapeta. Osmišljavao je s uspehom i reklamne plakate. Između ostalog, i za čuveni aer-konjak – “Advokat”. Godine 1928. preselio se u predgrađe Pariza kako bi bio bliži svojim istomišljenicima. Međutim, tamo nije bilo lako opstati, pa se vratio u Brisel. Tu je, pod nemačkom okupacijom proveo i ratne godine.

A onda je ponovo započeo igru sa predmetima, njihovim izgledom, značenjem. Namera mu nije bila da se obraća ljudskoj podsvesti, već da otkriva tajanstvene strane sveta. Tako se Rene Magrit kroz stil koji je nalik ilustraciji (a današnji posmatrač bi možda rekao i pop-artu) zapravo približavao metafizici:

“Moja platna prikazuju vidljive slike koje ne kriju ništa. One doduše pobuđuju ono tajnovito. Kada neko pogleda neke od mojih radova, postaviće sebi jednostavno pitanje: ‘Šta li sad ovo znači?’Ne znači ništa! Jer tajna takođe ne znači ništa. Ona je nespoznajna.”

Nije se igrao samo skrivenim značenjima koja povezuju svet vidljivih i nesnaznajnih stvari, već i čulima, percepcijom, odnosno, svetlom. Na svodu je vedar dan, ali kraj kuće u pustoj ulici vlada mrkla noć – to je prikazano na slikama “Vladavina svetla” iz 1952. godine. Tri godine kasnije, naslikaće čoveka sa polucilindrom, baš onakvim kakav je i sam nosio. Ne vidi mu se lice jer je naslikan s leđa. Šta li taj čovek misli? Izgleda stvarno. Međutim, jasno je da je nestvaran.

Rene Magrit je smatrao da naše misli jednostavno čeznu za skrivenim značenjima, onim koje najverovatnije nikada nećemo spoznati:

“Um voli nepoznato. Voli slike čije je značenje nepoznato, budući da je i značenje samog uma takođe nepoznato.”objašnjavao je. “Nijedan predmet nije vezan za svoje ime tako neopozivo, da ne može naći neko koje mu bolje pristaje”.

Tri godine pre nego što će u svom domu u Briselu umreti od raka pankreasa, Rene Magrit je (1964.) naslikao još jednu sliku na kojoj je svaki predmet prepoznatljiv i jasan, ali svakako podrazumeva nešto drugo. Reč je o slici “Čovekov sin”. Slika predstavlja čoveka u odelu, sa polucilindrom na glavi. Njegovo lice je zaklonjeno. Magrit je ostavio odgovor na pitanje o značenju ove slike.

“Imate dakle vidljivo lice, jabuku, koje krije vidljivo ali skriveno, čovekovo lice. To je nešto što se stalno dešava. Sve što vidimo krije nešto drugo, a mi uvek želimo da vidimo šta je skriveno onim što vidimo. Postoji zanimanje za ono što je skriveno i što nam ono što je vidljivo ne pokazuje. Ovo zanimanje može da postane prilično jako osećanje, može da se pretovri u jednu vrstu sukoba, moglo bi se reći, sukoba između vidljivog koje je skriveno i vidljivog koje je prisutno.”

Rene Magrit imao je neverovatnu sposobnost da unosi sumnju u sve što je stvarno i to prikazujući samu stvarnost! On je pokazivao njenu tajnovitu i neobjašnjivu stranu. Tajna je dakle nespoznajna.

Mirjana Ognjanović