Pouke iz prošlosti: Nema jezika bez varke

Sinoć sam prisustvovala otvaranju jedne velike slikarske izložbe. Događaj je bio veoma posećen. Moja prijateljica koja živi u Francuskoj, usred te gužve, pričala je sa poznanicima na srpskom, zatim sa porodicom na francuskom, pa ponovo na srpskom. U jednom trenutku, okrenula se prema meni i rekla: “Veruj mi, ja ne znam više šta koja reč znači.” To me je podsetilo (prvo na rečenicu iz jedne moje priče: “reči znače i tu im je kraj, dobro znaj”) i na misao američkog metafizičara Alfreda Vajtheda koji je tvrdio da je jezik siromašan u poređenju sa stvarnošću, te da reči iz bilo kojeg rečnika ne mogu da izraze ono što se događa.  I Česterton je smatrao da je apsurd poverovati da sve nijanse ljudske svesti mogu stati u mehanički sistem buke. Jer svaki je jezik siromašan u odnosu na našu svest.

Da li smo jezik koji nam je dat počeli da zloupotrebljavamo? Postajemo li, u navali informacija, nesvesni jezičkog nasleđa, pa se prema njemu bahato odnosimo? Zaboravljamo da jezik nije samo stvar intelekta, već i osećanja.

U evoluciji ljudskog roda, rođenje jezika smatra se odlučujućom fazom razvoja. Za razliku od jednostavne komunikacije koja se odigravala uz pomoć gestova ili vokalizacijama, odnosno ispuštanjem glasova u prirodi, pokraj predmeta ili pojava na koje je trebalo da ukažu, jezik je nastao onda kada su ti objekti bili odsutni. Odnosio se na prošle ili buduće radnje.

Međutim, naučnici nikako da se slože o vremenu ove ključne promene. Neki tvrde da jezik nije stariji od 150 hiljada godina, te da se govor odnosi na Homo sapiensa. Nasuprot tome, drugi kažu da je jezik nastao kao spori proces započet u dalekoj prošlosti. Nedavno objavljena naučna studija poznatog engleskog arheologa Stivena Midena, “Jezička slagalica”, menja dosta toga u pogledu starosti jezika. Miden veruje da su počeci jezika mnogo stariji, čak 1,6 miliona godina, dakle, u vreme Homo erektusa.

Svašta se i u to doba dešavalo, što je doprinelo promeni u komunikaciji. Pojavili su se kameni alati koji ne samo da su izražavali određeni koncept simetrije, već su zahtevali složeniju komunikaciju kako bi i neko drugi naučio kako da ih napravi.

Od jednostavnih čistača, odnosno sakupljača koji su uzimali meso već uginulih velikih životinja, hominini su postali vešti predatori koji su organizovano odlazili u lov. Jezik je stoga bio neophodan za njihovo planiranje života i koordinaciju.

Ako je pre 2 miliona godina njihov mozak bio otprilike veliki kao kod šimpanzi, tokom pola miliona godina došlo je do encefalizacije, sa razvojem frontalnog korteksa, tako da je tadašnji mozak došao do 75 odsto našeg današnjeg mozga – smatra britanski atrheolog. Druga važna podudarnost je da su se pre oko 1,6 miliona godina, preci čoveka našli na tlu današnje Gruzije, Kine i Indonezije, pa su stoga bili vinovnici migracije iz Afrike. Za grupe koje su se zatekle u potpuno novim sredinama, sve bi to bilo suviše teško izvodljivo bez upotrebe nekakvog zajedničkog jezika. Hipoteza Midenove knjige približava se hipotezi američkog lingviste Danijela Evereta. Da bi otišao u Indoneziju, Homo erektusu svakako su bili potrebni splavovi. Bilo je neophodno da ih izgradi. A da bi ih izgradio, morao je da koristi kakav-takav jezik. I prema Everetu, jezik je bio postepeno dostignuće, a ne iznenadno prosvetljenje.

Jezik Homo erektusa i dalje su karakterisali gestovi koji su pratili reči: one su, u ograničenim količinama, u poređenju sa savremenim jezicima, mogle da menjaju značenje, zavisno od tona glasa. Sam Miden veruje da neki aspekti tog ranog jezičkog razvoja pre 1,6 miliona godina i danas opstaju u savremenim jezicima. Reči koje dočaravaju zvukom, sigurno su bile među prvim izgovorenim. Ima li dobrih primera za to? Nešto poput današnjeg stripovskog „Bum!“, „Krc“, “Tras”? Da, usnama je moguće reprodukovati zvuk morskih talasa ili vetra… U slučaju kada su korišćene strukturirane reči, odnosno ne samo onomatopeje, u početku je po svemu sudeći korišćen spoj dva pojma: na primer, patka je možda nazivana – „vodena ptica.”

I tako posle pretpostavljenih million i po, pa i više godina jezika, kao i celokupne svetske književnosti, opet imamo pojavu za nevericu: skribomaniju koja se ogleda u broju objavljenih tekstova i knjiga, što nas navodi da pomislimo kako vladamo jezikom kao samuraj mačem. S druge strane, svedoci smo siromašne i ogoljene jezičke komunikacije koja caruje ljudskim odnosima. Mobilni telefoni rade jeziku o glavi, svesni smo toga. Primera je bezbroj. Neka osoba očekuje dragog gosta, ali se ne upušta u razgovor o vremenu dolaska. Zato šalje poruku preko aplikacije: “Dolaziš?” Ovaj tren kasnije odgovara: “Vrv. Za sec.”

Doduše, i te silne nove knjige koje pune police sve šarenijih knjižara… Da li je baš sve čovek napisao, svojom rukom, znanjem, osećanjima i maštom? Ili i AI ima svoj autorski doprinos? Vrv!

“Nema jezika bez varke”, odavno je napisao Italo Kalvino.

”Jezik je način na koji se oseća svet, na koji se oseća svemir”, više puta je ponovio Horhe Luis Borhes. Stiče se utisak da smo prinuđeni da varamo, to činimo iz sve snage, ne vodeći računa da li osećamo ni svet, a ni svemir. Zato bismo mogli da zaključimo da imamo jezik koji zaslužujemo.

Mirjana Ognjanović