Znanje je moć

Znanje je moć! – navodno je rekao ser Fransis Bejkon, veliki engleski filozof i državnik. Kažemo „navodno“ budući da nema sigurnih dokaza da je on tu frazu ikada upotrebio baš u tom obliku, ali svakako da je njegov doprinos afirmaciji naučnog metoda – a samim tim i sticanja znanja – nemerljiv. Posebno kada se ima u vidu doba u kojem je živeo: kraj 16. i početak 17.veka.  Ukratko, spomenuta izreka može da mu bude pripisana, makar u nekom širem kontekstu.Poređenja su uvek nezahvalna, ali nesumnjivo je da su u to doba Bejkonove reči imale znatno veći značaj, iz jednostavnog razloga što se do znanja dolazilo neupredivo teže nego danas. Početkom 17.veka, elementarna pismenost je bila na niskom nivou – tek nekih 30% stanovnika Evrope moglo je za sebe da kaže da ume da čita i piše, dok je procenat onih koji su se bavili naučnim radom, objektivno bio zanemarljiv u odnosu na čitavu populaciju. To ne treba da čudi: školovanje je predstavljalo privilegiju, uglavnom rezervisanu za najbogatiji sloj društva. Međutim, i njihovo nesporno veiko znanje je bilo ipak ograničenog karaktera. Recimo, kako je Bejkon mogao da bude upoznat sa radovima nekog svog kineskog ili japanskog savremenika?S druge strane, informacije o stvarima kojima su generacije naučnika i mislilaca iz prošlosti posvetili čitave svoje živote, danas su dostupne maltene svima. Kompletna dela, sa detaljnim objašnjenjima i tumačenjima. Nekoliko klikova u internet browser-u, i sve je tu. Na prvi pogled, zbog toga bi se moglo pomisliti da nam tolika količina znanja do kojeg se stiže bez ikakvog napora, otvara prostor za dubokoumna razmišljanja i uviđanje veza koje su izmicale i najvećim umovima u istoriji. Razume se, takvih primera ima, ali ipak preovladava utisak da nas je činjenica da se do najneverovatnijih informacija dolazi relativno lako, nekako ulenjila. Otuda se postavlja i pitanje da li je znanje iza kojeg ne stoji mukotrpan rad realno ili samo privid? Nešto za privremenu upotrebu…  I ne samo to, kao da smo postali površni. Jedno istraživanje sprovedeno u Engleskoj pokazalo je da više od 60 procenata ljudi u roku od svega nekoliko minuta zaboravi podatak koji su pronašli na internetu. I bez obzira na intelektualne razilke među ljudima, osnovni problem nije u kapacitetu mozga, već u podsvesnoj spoznaji da postoji rezervna, veštačka memorija, kojoj uvek možemo da se obratimo za pomoć. I na koju uvek možemo da se oslonimo.Tako smo, kao društvo, došli u neobičnu situaciju: nikada pre put do znanja nije bio tako brz i lak, a teško da može da se kaže da smo zbog toga i kolektivno – ako ne pametniji, a ono bar informisaniji. I moćnji. U raspravi „Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga“ italijanski filozof Umbeto Eko je rekao: „Ubrzanje pogoduje brisanju pamćenja. To je, bez sumnje, jedan od najbolnijih problema naše civilizacije. S jedne strane, smišljamo brojna oruđa kako bismo sačuvali to sećanje, koristmo sve vrste zapisa – što je sigurno značajan napredak u odnosu na vremena kada se morallo pribegavati mnemo-tehnici, posebnim tehnikama za bolje pamćenje, jer čoveku naprosto nije bilo dostupno sve što je trebalo da zna. Ljudi su se tada mogli pouzdati jedino u svoje pamćenje“.I zaista, uz sve pozitivno što je donela, tehnologija nas je možda i previše ubrzala. Taj proces se ne zaustavlja, tako da možemo samo da nagađamo šta će se dešavati s pamćenjem u budućnosti. Pored toga, distrakcija pažnje sve više uzima maha. Koliko puta ste krenuli nešto da tražite na internetu, a onda su počele da vam izlaze notifikacije o novim porukama, serijama, prodajnim akcijama i slično? Kako u takvim okolnostima ostati koncentrisan?