Pouke iz prošlosti: Lavirint košmara i lavirint najslađeg sna

Možda bi se većina složila da današnji život liči na košmar. Međutim, taj ružni san traje zastrašujuće dugo i nikako da nastupi osećanje olakšanja koje dolazi s buđenjem. Kao da se potvđuju slavni stihovi Kalderona de la Barke da je život ipak san.

Pored ružnog sna, jedan drevni simbol probija se kroz moje sećanje poslednjih par godina. I budući da nam život pokazuje svoje beznadežno lice, taj simbol se jednostavno nameće. Jer, mnogo toga se čini nerešivo, ili bolje rečeno, bezizlazno. Kao što se da naslutiti, reč je o simbolu lavirinta. Lavirint, naravno, nije izmišljotina današnjeg čoveka.

„Lavirint je najočitiji simbol osećanja izgubljenosti“ napisao je svojevremeno Horhe Luis Borhes. „Osim toga, svi čovekovi izumi imaju prilično jasan kraj. Trpezarija služi za obede. Spavaća soba za spavanje, čekaonica za čekanje. A ideja da se izgradi lavirint u kojem će se izgubiti onaj ko u njega uđe, veoma je neobična“.

Glavna odlika lavirinta i jeste da čovek iz njega ne može da nađe izlaz. Prisiljen da luta, u očaju se vraća na isto mesto, pa kreće od početka. To je vrsta popravnog ispita za koji postoji mala nada da će ikada biti položen: staza je prepuna zamki što troše čovekovo i inače ograničeno vreme. Dok ga najzad ne potroše. Lutanje u potrazi za izlazom ispostavlja se kao simbol života.

Mitski lavirint bio je kritska palata Minotaura, polu-bika, polu-čoveka. Njemu je glave došao Tezej u koga se zaljubila Arijadna i bacila mu klupko konca tako da je mogao da se izbavi i nađe izlaz. Ali, pod uslovom da je uzme za ženu. Prema mnogim verzijama ove legende, Tezej se brzo oslobodio zaljubljene Arijadne koja je umrla napuštena. A možda se i udala za boga Dionisa, pa sa njim pijančila? U  svakom slučaju, njen kraj i nije bio tako srećan. Kao potvrda da se dobročinstvo ne isplati (uvek). Ili kao da se čovek ne može naterati da nekoga voli. Ikar je samo kobajagi uspeo da se izdigne iz lavirinta, poleti i pobegne: avaj! Sunce mu je otopilo krila i on je pao u more. Udavio se.

Ostaje pitanje, ukoliko neko uopšte oseća da se čovečanstvo nalazi u jednoj vrsti bezizlazne situacije, kako smo u nju uopšte dospeli? Za početak, možda je dovoljno setiti se upravo starogrčkih filozofa i glavnih tema njihovih učenja i rasprava. Ideje dobra. Ideje istine. Ideje lepote. Ideje uzvišenosti. Odnosno, koja proizlazi iz koje? Koja je ona početna, vrhunska?

Osim za one koji neposredno izučavaju filozofiju, iz današnje „pedagoške ponude“ ta načela kao da su iščezla. Profit, prevara, obmana, laž, utrnulost svih moralnih čula, uz široku lepezu egoističnih vragolija. Šta se dogodilo sa idejom lepote? Da se i ona nije sakrila iza plašta ideje obmane? Ovo je skučeno mesto za tako ozbiljnu raspravu.

Međutim, ima dovoljno mesta za odgovor na pitanje koji je najveći lavirint na svetu. Jer, najveći lavirint na svetu, taj neobični čovekov izum, podigao je italijanski grafičar, dizajner i izdavač aristokratskog porekla – Franko Marija Riči (1937-2020). On je u Parmi osnovao izdavačku kuću, gde se među odabarnim izdanjima nalazila i edicija „Vavilonska biblioteka“, prevedena svojevremeno i u Jugoslaviji. Urednik te biblioteke bio je stari poštovalac lavirinta, argentinski pisac Horhe Luis Borhes.

Franko Marija Riči, počeo je 2005. godine da podiže lavirint Labirinto della Masone, od više vrsta najvećih bambusa.

“Još kao dečak obožavao sam lavirinte“, napisao je. Zatim sam se toj ideji i vratio. Celog života sam o lavirintima razgovarao sa Italom Kalvinom, Rolanom Bartom i Borhesom.“

Osamdesetih godina prošlog veka odlučio je da na svom imanju u Fontanelatu, kraj Parme, sagradi osmokraki lavirint nalik na one iz rimskog perioda. Nadahnuće mu je bila čuvena knjiga Hypnerotomachia Poliphili (Polifilova ljubavna borba u snu) štampana u Veneciji 1499. godine. Ljubavna borba u snu je alegorija monaha Kolona u kojoj glavni junak Polifilo svoju dragu Poliju provodi kroz tajanstveni krajolik iz snova i kružni vrt na ostrvu Kitera. Labirinto della Masone je zapravo park kulture i prostire se na sedam hektara. Tu se nalazi bogata umetnička kolekcija Franka Marije Ričija i njegove izdavačke kuće. Na istom mestu, pored lavirinta, organizuju se izložbe, skupovi o umetnosti, kao i koncerti umetničke muzike.

Dakle, u najvećem lavirintu na svetu, opet se vraćamo temi sna. Ili je to bar bila namera Franka Marije Ričija. Da lavirint ne bude košmar, već najuzvišenije otelotvorenje sna iz kojeg se niko i ne bi želeo da probudi. Divna poruka: da se simbol bezizlaznosti pretvori u najlepši mogući san.

A šta reći o javi ? Ništa. Uglavnom je ispod svake kritike. Zato, vratimo se uzvišenim idejama!

Mirjana Ognjanović