Pouke iz prošlosti: Vavilonci protiv duhova

Dogodilo se to pre nekoliko dana: trening tai ćija u sali jedne beogradske škole. Svi usredređeno vežbaju, pokušavajući da istovremeno budu i opušteni. Mir koji vlada uspeva da poremeti velika muva koja sleće na kažiprst jednog vežbača. To svi opažaju. Ali primećuju da je muva neobično mirna. Uopšte nema nameru da ode. Ne pomera se bez obzira što vežbač čini široke pokete rukama. “To je svakako duh nekog mojih predaka”, zaključuje tai ći učitelj. “Došao je da se isceli.” Svi klimaju glavom. Posle nekog vremena muva se premešta na glavu drugog vežbača. “Tu je energija najsnažnija, oseća moje energetsko polje. Znam tačno ko je!” Muva posle nekog vremena odleće i naposletku sleće na moju šaku. Polako se uvlači u rukav kimona. Golica me. Nežno je isteram. Ne plašim se, premda je opšti zaključak  da je reč o duhu.

Duha?

Sećam se fotografije vavilonske glinene ploče od pre 3500 godina. Iscrtana scena je sledeća: žena vuče za sobom vezanog muškarca. On je, prema jednom tumačenju, duh koji je treba da se vrati u zagrobni život. Prema drugom tumačenju, žena  je duh! Muškarac je navodi da ode, zauvek.

Najstariji do sada pronađeni prikaz duha otkriven je u skladištima Britanskog muzeja u Londonu. Našao ga je dr Irving Finkel – kustos odeljenja za umetnost Bliskog istoka – ugraviranog u vavilonsku ploču. Zanimljivo je da gravira u prošlosti nije bila primećena jer se može videti samo pod određenim svetlom. Na osnovu ovog otkrića, Finkel, jedan od najvećih svetskih autoriteta kada je reč o proučavanju klinastog pisma, prošle godine napisao je knjigu “Prvi duhovi” (izdavač Hodder & Stoughton).

Sve je opisano bez dočaravanja zveckanja lanaca i lepršanja čaršava, kao što biva u našoj mašti. Među starim narodima Mesopotamije, kao što su Sumeri i Vavilonci, duhovi su imali ljudske crte. Mogli su da budu stari prijatelji, rođaci ili tek poznanici. Ali isključivo oni koji su umrli nasilnom smrću ili u nekoj nesreći, odnosno, u svim  slučajevima u kojima telo nije pronađeno ili je sahranjeno bez odgovarajućeg obreda. Mrtvi su tada postajali duše koje pate.

I postavši duhovi, nastavljali bi da kruže, ne mireći se sa zagrobnim životom. Prisustvo duhova živi su tolerisali bez mnogo straha, pa čak i sa izvesnim razumevanjem koje je ponekad uključivalo i simboličnu ponudu jela ili pića. Ostale su zabeležene žalopojke jedne vavilonske dame: sinoć se vratio moj dosadni stari ujak, staviola sam mu kriglu piva ispred vrata i on je potom otišao.

Kao što se može pretpostaviti, postojali su i zli dusi. Oni koji su se za života isticali kao opaki i nečovečni. Ova vrsta duha je u ta davna vremena, pre više od tri hiljade godina, noću mogla da šapuće ljudima na uvo kad spavaju, i sve tako dok ne polude. Posebna vrsta duhova bili su dosadnjakovići, duhovi koji su dosađivali ženama, odnosno, muževima i deci i onda kada je trebalo da budu upokojeni. Bilo je i duhova zlostavljača, pa  čak i seksualnih manijaka. Za ove kategorije u asirsko-vavilonskoj kulturi nije bilo razumevanja, i u pomoć bi bio pozvan egzorcista. Prema dr Irvingu Finkelu, ploča koja prikazuje (za sada) najstariji pronađeni prikaz duha, pripadala je upravo isterivaču duhova.

Na poleđini ploče data su opšta uputstva za oslobađanje od duhova, kako muških, tako i ženskih. Obred uključuje pravljenje figurica muškarca i žene, pa se stiče utisak da je isterivač duhova mogao da bdue takoreći svako:

“… obucite čoveka u svakodnevno odeću i opremite ga namirnicama za put. Umotajte ženu u četiri crvene haljine, a zatim ponovo u ljubičastu tkaninu. Daj joj zlatni broš. Obezbedite joj krevet, stolicu, prostirku i peškir; daj joj češalj i čuturicu. Kako sunce izlazi, prema suncu učinite obredne radnje i pripremite dva vrča od karneola punih piva; napravi poseban čamac i postavi kadionicu… stavi figurice zajedno sa opremom na položaj… i reci sledeće:Šamaš bog Sunca i sudija podzemnog sveta noćnog…”(…)

Konačno, tekst se završava upozorenjem:

“Kada završiš, beži i ne osvrći se!”

Mirjana Ognjanović