Pouke iz prošlosti: Najlepše želje nisu dovoljne

Bez obzira na boju kože, veru ili mesto na planeti, dolazak Nove godine (ma kada da se kalendarski dešava) pobuđuje ljude na stvaranje običaja, obreda, na verovanja. U osnovi svake te „praktične mitologije“ nalazi se – nada. Da li je to način da se prevlada strah od budućnosti, ili izvesnosti da budućnost može i da ne postoji? Iskustvo nas uči da sve mogućnosti vrebaju. Baš kao što se duhovito upitao pesnik Ogden Neš (1902-1971):

„Zar Nova godina nije neposredni potomak duge loze dokazanih kriminalaca?“

Stvarno, zar nije?

Ipak, verovanje u Novu godinu kao na novu, neutabanu stazu ka srećnijem životu, pa čak i uz malo obrednih radnji, svojstveno je i dokazanim mudracima. Argentinski pripovedač Horhe Luis Borhes (1899-1986), svojevremeno je napisao:

„U novogodišnjoj noći pišem pesme ili čitam stihove da bi se ispunilo predskazanje prijatelja koji je govorio da ono što neko tih prvih trenutaka Nove godine radi, radiće celoga života“.

Eto, tako je Borhes izrazio svoju životnu ljubav prema književnosti.

Kada je reč o novogodišnjim pričama, u ovo doba godine, jednostavno ne mogu a da se ne setim „Nove godine“, vrlo kratke pripovetke Dina Bucatija (1906-1972) italijanskog pisca, autora, između ostalog, romana „Tatarske pustinje“ i zbirke priča „Prodavnica tajni“. Dakle, već u prvoj rečenici, Bucati pita da li je iko čuo glas Nove godine. Zaključuje da je u očima ljudi januar važniji od ostalih meseci baš zbog njegovog početka, zbog tih prvih trenutaka. Jer, kada se rađa, u tom prvom trenu, Nova godina progovara sopstvenim glasom! Na osnovu tog glasa može se, napisao je Bucati, zaključiti kakva će biti ta nastupajuća Nova godina.

Ali avaj! Jer upravo u ponoć počinje rusvaj. Buka! Od tutnjava petardi, do coktanja poljubaca; tu su i pripiti glasovi, kucanje čašama. Kao pod dejstvom neke željene čarolije, svi zaboravljaju da ućute, zadrže dah i oslušnu šta im Nova godina poručije. Ma ni u bolnicama, niti u zatvorima, ne vlada potpuna tišina da bi se glas, za koji se pretpostavlja da je tajanstven i bezmalo nečujan, mogao čuti.

A gde je to uopšte moguće? Pisac preporučuje morsku pučinu ili, još bolje, pustinju, njegov omiljeni simbol. Za suočavanje sa nečim što može na ovaj ili onaj način da bude sudbinsko, Dino Bucati podseća čitaoca na usamljenost, iako svestan da bi i najusamljeniji odmetnik, bar u toj noći voleo da sretne srodnu dušu.

I onda, kada časovnik otkuca ponoć, kada jedna godina umire, a druga se rađa, nastupa bučna razmena najlepših želja. I svi čuju to – srećno i sve najbolje! – a ne čuju glas Nove godine, glas bliske budućnosti.

Iz kalendara godine koja je na izdahu, precrtala bih neke dane koji su toliko uspeli da me rastuže, da ostala većina relativno bezbrižnih, nije uspela da ih oraspoloži. To naravno ne znači, da je svaka moja nada zamrla. Ali, razmišljam: ako je Bucati – i metaforički – u pravu, ako Nova godina ima glas, to bi moglo da znači kako možda može i da nas čuje. Možda od silne buke i galame ne uspeva da razabere šta mi njoj zapravo poručujemo?

Sva je prilika da najlepše želje očigledno nisu, ili više nisu dovoljne. Mi ne čujemo Novu godinu, Nova godina ne čuje nas. Mora da postoji način, neki još tajanstveniji šapat kojim bismo mogli da objasnimo, baš u trenutku kada dolazi, ono što smatramo suštinskim za našu budućnost. A ne da otaljavamo, kao i većinu stvari u životu. Sada, kada se približio taj čas, hajde da se prenemo iz svakodnevne površnosti i lakomislenosti. Svako je slobodan da izabere svoj način obraćanja, svoje reči, ako se uopšte odluči za reči.

Ili će to opet biti onako kako je životni put i čovekovo prepuštanje sudbini odavno opisao Četvrti erl od Česterfilda (1694-1773):

„Ljudi jedni drugima upućuju najbolje želje koje se retko ispunjavaju, ali se retko ko zbog toga brine!“

Mirjana Ognjanović