Pouke iz prošlosti: Brojgelova zagonetka
Svakoga dana pomišljam na isto: da je neukusno, neuljudno, radovati se, iskazivati bez skrivanja, dakle otvoreno, zadovoljstvo i sreću. Jer nas nesreća toliko pritiska sa svih strana, iz časa u čas, pa se nameće misao da bi makar i kratkotrajno radovanje moglo da bude samo prizivanje nekog jezivog sudbonosnog događaja. Koji je tu, pred vratima. Samo što nije.
Doduše, možemo posvedočiti, da inflacija mraka nekoga može da učini i otpornim, odnosno, ravnodušnim. Ili, kako bi se reklo ovih dana kod nas: depresivnim. I onda se pitamo, da li su se ljudi i nekada ovako osećali? Kao da ne postoji svetla tačka u koju bismo mogli da upremo pogled (naslednici i buduće generacije se izuzimaju, jer se upravo za njihovu budućnost najviše strepi)?
Za utešnim odgovorom tragam sećajući se umetničkih dela čiji je nastanak tokom istorije bio vezan za slična osećanja koja su osobena za današnjeg nespokojnog stanovnika ove planete. A kada se stvari tako postave, onda isti znak vidimo svuda. I tada nije samo „Tatarska pustinja“ Dina Bucatija, jedinstveno predosećanje nesreće koje već lebdi u vazduhu! I nisu samo slike Hijeronimusa Boša… I tako dalje.
Zagonetna slika o kojoj razmišljam – dok slušam neprekidne vesti o ratovima, gladi, bolesti i netrpeljivosti, dok me sa plakata gledaju ljupka lica tragično bolesne dece – jeste ulje na na dasci, „Trijumf smrti“ Pitera Brojgela Starijeg (1525-1569). Slika je nastala 1562. godine i danas se čuva u muzeju „Prado“ u Madridu. Dimenzije „Trijumfa smrti“ su 117×162 centimetara. Ko pogleda ovo delo, začudiće ga Brojgelov nadimak. Glasio je: Smešni Brojgel! Zbog njegove sklonosti da slika vesela zbivanja iz seoskog života… Pa ipak, kao što i sam naslov kaže, „Trijumf smrti“ nije vesela slika. Povrh toga, ona nam sada može ličiti i na proročanstvo. A očigledno je da je slika delovalo snažno ne samo na Brojgelove savremenike, već i na njegovog sina. Jer, Jan Brojgel Stariji, sin Pitera Brojgela 1597. godine naslikao je repliku istovetnih dimenzija.
Odmah se primećuje da je slikar odlučio da predstavi neke posledice mnogobrojnih ljudskih slabosti. Kao i kada je reč o delima Hijeronimusa Boša, posmatrač može da otkriva deo po deo, polako, šta mu sve strašnije od strašnijeg mnogobrojni likovi i skriveni prizori pokazuju.
Takođe, uočljivo je da priroda takoreći više ne postoji. Uništena je. Sve se pretvorilo u pustoš. Na drveću nema lišća. Požari gore negde u daljini. Da li je Piter Brojgel oslikavao naš današnji mogući krajolik? Pa da to onda nije alegorija, već realnost „viđena“ pre 460 godina!
Gledamo dalje. Na moru su bure i brodolomi. Riba je uginula, a tu su i ljudski leševi. Lako su uočljiva vešala, stratišta. Sprave za mučenje. Jedan kostur kosi mačem koga stigne, poput nekog nepobedivog junaka žestoke akcije. U stvari, kosturi igraju važne uloge. Oni čak pljačkaju grobove. Zar i sopstvene? Zašto su za pomoćnike uzeli pse, verne čovekove prijatelje? Zašto je na njihovim štitovima krst? Drugi kostur, sa srpom u ruci seče sve pred sobom. Iza njega je čitava vojska mrtvaca. Izvesno je da živi bezuspešno beže od smrti.
Ljudski život je kao najtanja nit. Tako je lako preseći je. Svi će umreti. I to ne na lak način. Isto važi i za arlekina koji samo što se nije spasio skrivajući se ispod stola. A neposredno pre smrtonosnog pohoda, on se verovatno šalio.
U desnom donjem uglu, čeka nas već spomenuta zagonetka. Mladić je polu-opružen na zemlji, naslonjen na devojku. On svira lautu, dok ona, potpuno spokojnog lica, drži partituru i peva. Ne izgledaju bolesno. Ali, da li će i oni umreti? Ili će ostati zaštićeni zadovoljstvom međusobne ljubavi i muziciranja?
Avaj, iza devojčinih leđa prišunjao se kostur koji svira vihuelu. Izgleda kao da se zlokobno smeje. Da li će ih on zaraziti, poseći mačem koji negde skriva, ili nešto još gore?
Možda treba imati u vidu da su i lauta i vihuela bili ono isto što su za današnje vreme električne gitare. Stoga je kucnuo čas da se upitamo: može li uživanje u nekoj umetničkoj disciplini da spasi život? Verovatno ne može. Međutim, Piter Brojgel ih je jedine ostavio još uvek žive. Bar duže nego ostale.
Zar je to malo?
Mirjana Ognjanović
