Pouke iz prošlosti: Da bi film bio lep, mora da ima mane
Ovogodišnji filmski festival Fest u znaku je pedesetogodišnjice nastanka „Amarkorda“ i tri decenije od smrti autora tog filma, Federika Felinija. I za one koji su rođeni posle, a posebno za one koji su rođeni pre, ova dva značajna datuma, i reditelj, kao i film, predstavljaju kamen temeljac, prvorazredni događaj.
Zato se može pretpostaviti da poklonici Sedme umetnosti u našoj sredini dosta toga znaju o Feliniju. Još 1991. godine, tadašnji Institut za film iz Beograda objavio je prevod njegove knjige „Napraviti film“. Budući da pored pomenute, posedujem i dva toma „Pustolovne istorije italijanskog filma“ (L’avventurosa storia del cinema italiano) koju su priredili Franka Faldini i Gofredo Fofi, a objavio je „Feltrineli“ 1979. godine, prevodim za poštovaoce dela Federika Felinija dve stranice iz knjige. Izabrala sam kratke odlomke u kojima Felini govori o sebi i svom delu. Možda je to način da ga ljudi još bolje razumeju i još više zavole. Evo šta je Felini rekao:
„Čim sam stigao u Rim, imao sam osećaj da sam kod svoje kuće. To je ono tajno rimsko zavođenje, da se ne osećaš kao da si u gradu, već upravo u sopstvenom stanu. Bio sam vrlo bled i romantičan. Košulja mi je bila uvek prljava, a kosa preduga. Radio sam kao sekretar u listu ,Popolo di Roma’, otvarao sam poštu, brinuo se o nabavkama. Pisao sam i priče, crtao sličice i karikature koje sam prodavao kod ,Marka Aurelija’. Živeo sam u nameštenim sobama koje sam često menjao, malo zato što nisam mogao da plaćam stanarinu, a malo i zbog romantičnih komplikacija sa stanodavkama. Posle nekoliko godina rada u novinama, počeo sam da pišem za radio. Đulijeta Mazina bila je radijska glumica i ja sam za nju napisao emisiju koja je išla jednom nedeljno. Četiri meseca pošto smo se upoznali, venčali smo se. I onda sam počeo da pišem za film. Na početku sam pisao samo gegove i šale za scenariste, a zatim sam upoznao Alda Fabricija koji je bio glumac, a želeo je da snimi film. Tako sam napisao priču za njega. I ona se dopala jednom reditelju koji je kupio…“ (…)
„Pre svega, mora da me pokrene neko snažno osećanje. Moram da se zainteresujem za određenu ličnost ili problem. Kada to postignem, nemam potrebu za određenom dobro napisanom pričom, niti detaljnim scenarijem. Neophodno mi je da počnem znajući da nije sve u savršenom redu: ukoliko ne bi bilo tako, ne bi mi više bilo zabavno. Kada bih sve od početka znao, ne bih imao nimalo interesa da završim film. Kada počnem, nisam čak ni siguran u raspored delova. Sve u svemu, za mene, snimati film je isto kao krenuti na put. Najzanimljivija strana svakog putovanja, to je ono što otkrivamo tokom puta. Kada počinjem rad na filmu, naćulim uši za sve sugestije. Ne idem utabanom stazom. I dopada mi se da čovek koji radi sa mnom učestvuje u toj novoj pustolovini. Jasno, ponekad se setim da sam ja taj koji snima film.“
„Kada završim film, najviše bih voleo ako bih mogao da ga više nikada ne vidim. Šalim se i često kažem producentu: ,Hajde da ne montiramo ovaj film. Bolje da napravimo neki novi.’ Ali, u stvari, ja sam taj koji montira sve svoje filmove. Montaža je najuzbudljiviji deo posla. Zaista sam na emotivnom vrhuncu kada vidim film kako počinje da diše, to je kao da prisustvujete odrastanju sopstvenog deteta. Ritam još uvek nije savršen, nije određena tačka za svaku sekvencu. Ali nikada ponovo ne dosnimavam.Verujem da bi film bio lep, mora da ima mane. Treba da postoje greške, kao i u životu, kao uostalom i među ljudima. Ne verujem u lepotu kao u savršenu stvar, osim ako nije reč o anđelima. Lepa žena je privlačna samo ako nije savršena. Najvažnija stvar jeste osetiti da li je film živ. To je najvažniji trenutak za onoga ko pravi film: trenutak kada film počinje da živi. I nikada ne gledam ponovo ono što sam uradio; montiram ceo film, od početka do kraja, bez prekidanja. Onda kada završim, idem u salu za projekcije da ga pogledam prvi put. Volim da budem sam. Ne mogu tačno da kažem šta se u tom trenutku dešava. Gledam film. A film gleda mene. I događa se tako mnogo toga. Rađaju se određene zamisli, a neke druge umiru.“
„Radna verzija sadrži u sebi neodoljivost kinematografske avanture: voz koji prolazi, dete koje vrišti, prozor što se otvara. Vraćaju mi se u sećanje osobe koje su bile sa mnom na setu. Vraća mi se u sećanje čitavo putovanje. Voleo bih kada bih mogao da sačuvam te uspomene. Zatim, kada podvučem novu i čistu muziku, imam utisak kao da sam otac pred ćerkom koja je prvi put stavila karmin. Treba naučiti da voliš to novo stvorenje. I svaki put kada pogledam film, rađaju se osećaji. Naposletku, kada je sve završeno, ne mogu više da budem objektivan. Tako da kada drugi dođu da ga pogledaju, moje reakcije su lične: osećam kako nemam prava da pričam o svom filmu. Ali slušam pažljivo; pokušavam da otkrijem da li je moj film za njih živ.“
Mirjana Ognjanović