Pouke iz prošlosti: Nauka protiv umetnosti
Da li ste i vi nabavili aparat za prečišćavanje vazduha? Teško je disati u ovdašnjim okolnostima. I u gradovima, kao i u selima. Nikada se ne može reći šta se tačno iza brda proizvodi i puši, ili, kao posuto nevidljivim prahom, lebdi nad nekada plodnom ravnicom. Jasno, pitanje o prečišćivaču je neumesno, sada kada je većina ljudi ne zna kako uopšte može finansijski da opstane. Međutim, nedavna naučna studija navodi, takođe, na razmišljanje o tome kakav danas vazduh udišemo u odnosu na onaj koji su ljudi udisali pre mnogo godina.
Analizirajući stotine slika Vilijama Tarnera (1775-1851) i Kloda Monea (1840-1926), dvoje uglednih klimatologa sa Sorbone i Harvarda uzdrmali su na izvestan način umetnički svet: prema njihovom istraživanju, zapravo, sve blede boje i svi zamućeni obrisi prisutni tokom stilskog razvoja dvojice velikana likovne umetnosti, odražavaju zapravo zagađenje vazduha koje je zahvatilo London i Pariz u 18. i 19. veku! Drugim rečima, čudesni pejzaži uronjeni u izmaglicu, radovi umetnika romantičarskog pokreta i francuskog impresionizma, bili su manje ili više realna slika dve metropole ugušene smogom industrijske revolucije!
Da li je to stvarno tako? I čemu onda služi istorija umetnosti?
Za studiju, koju je objavio PNAS, zvanični časopis Američke nacionalne akademije nauka, klimatolozi Ana Lea Olbrajt i Piter Hajbers ispitali su šezdesetak dela koje je Tarner naslikao između 1796. i 1850. i još četrdesetak Moneovih slika nastalih u period od 1864. do 1901. godine. Naučnici su uz pomoć matematičkog modela došli do sledećeg rezultata: sve zamućeniji obrisi i svetlija paleta na slikama „u velikoj meri prate povećanje koncentracije sumpor-dioksida tokom tog vremenskog perioda”. Prema istraživačima, stoga, radovi „podražavaju specifičnu stvarnost, uočavajući posledice promena životne sredine i atmosfere, te uticaje na pejzaže iz tog vremena. Izgleda da su ova dva slikara zaista pokazala kako sunčeva svetlost prodire kroz dim i oblake”.
Ova teza izazvala je lavinu negodovanja, ali i nedoumica. Kakve veze umetnost ima s tim? Zašto naučnici omalovažavaju razvoj likovne umetnosti, a posebno dvojice velikih slikara? O povezanosti zagađenja i dela impresionista već je bilo reči tokom izložbe u Tejt galeriji u Londonu 2005. godine. Tada je pominjana „estetika zagađenja“, pretpostavka da je umetnike smog u izvesnoj meri podstakao da napuste realizam. Dakle, neka veza možda postoji, ali ona nije uzrok načina slikanja. Valjda su unutrašnji stvaralački porivi važniji od spoljašnjih nadražaja? Svoje čuvene lokvanje Mone nije naslikao u gradu punom smoga, već bar pedesetak kilometara daleko od Pariza!
Rasprava između naučnika i stručnjaka za umetnost ostaje otvorena. S druge strane, pomenuti klimatolozi istakli su da svojom studijom svakako nisu nameravali da napišu nekakvu novu estetiku impresionizma, već da bar delimično objasne stilsku evoluciju u karijerama dvojice slikara. Istraživači zaključuju: „proučavanje kako zagađenje i klimatske promene mogu da utiču na rad umetnika i dalje može biti zanimljivo i upoređivati na koji način oni opisuju svoje okruženje i kako okruženje utiče na ono u šta ipak biraju da gledaju“.
Istraživanje o zagađenju okoline kroz istoriju, podseća na mnoge događaje prepričavane bezbroj puta: počev, recimo, od noćnih posuda koje su pražnjene s prozora dvorca u Versaju. Ali svakako nijedna nije opravdanje za današnje prefrigane i sofisticirane trovače koji bi radi zarade potrovali verovatno i najrođenije. Mene sve to još jednom podseća na pripovetku Tomaza Landolfija “Ampula”. Opisujući ono što bi se moglo nazvati smradom ljudskog života, Landolfi piše :
,,Da li shvatate da je mrtvih mnogo više nego živih? Svaki živi čovek iza sebe ima beskonačne generacije mrtvih. Pa, bilo je pogubno što je u jednom trenutku zemlja, prezasićena, odbacila njihov vonj. Zemlja po kojoj hodamo u suštini je sastavljena od mrtvih. Naravno da mora da smrdi na našoj planeti. Mogli bismo čak i da napravimo dovoljno približan proračun broja mrtvih ljudi u odnosu na proširenje kopna iznad nivoa mora i videli bismo da je ispod nas, oko nas, u vazduhu i svuda, samo smrt. Odemo na selo, odmaramo se u podnožju prastarih hrastova, ulazimo u hlad šume, usred cvrkuta ptica. Delikatan ili nasilan, zastrašujući miris golica nam nozdrve… Da li razumete da je taj balsam, taj parfem zapravo jezivi smrad truleži?
Mirjana Ognjanović
