Pouke iz prošlosti: Šta sanjamo i šta nam se događa
Da sam od detinjstva beležila sve snove koje sanjam, bila bi to dobrim delom obimna hronika dogodovština strave, užasa, ili bar saspensa. Retko sanjam vesele, opuštajuće snove. Zato takve smatram izuzetnim. Ako ne postoji bar preovlađujuća preteća atmosfera, onda su to kataklizme, ratovi, postupci i slike što izmiču svakoj logici. Uključujući i san koji sam usnula noćas: rana je zora, još uvek spavam, neko zvoni. Uplašena, ustjem iz kreveta, vidim lice poznatog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Vraćam se trkom pod pokrivač i vičem ukućanima da otvore vrata. Odjednom, član SANU nalazi se u mojoj sobi. Pokrivam se preko glave. Virim i vidim da razgleda slike po zidovima pa kaže: “Imate vrlo zanimljive slike. Zašto ste još u krevetu?” “Nešto sam prehlađena”, odgovaram zamuckujući, “ali nemam koronu!” Sledi buđenje.
O tome da su snovi neka vrsta privremenog odlaska “s one strane”, gde se na svet gleda iz potpuno drugačije perspektive, pisano je od davnih vremena. Budući da su moji snovi često nalik paklenim predskazanjima, pažnju mi je privukao odeljak velike izložbe posvećene Hijeronimusu Bošu (1450-1516) u Milanu. Izložba “Boš i jedna druga renesansa”, izazvala je veliko interesovanje u Evropi. Uticaj ovog flamanskog slikara ogroman je, ne računajući samo na njegove savremenike (o čemu govori pomenuta izložba), već i na čitavu potonju umetnost. Hijeronimus, Hijeronim, Jeronim, Van Aken bio je vizionar i to je lako uočljivo ako se ima u vidu moderno slikarstvo, film i književnost. Pa i muzika.
Nije bio optimista, video je strašne stvari. Dakle, u odeljku o snu milanske izložbe, kao glavna slika, predstavljena je “Tundalova vizija”, nastala između 1481 i 1525. godine. To nije (fizički) ogromno delo (54×72 centimetara) kao što se, verovatno zbog mnoštva detalja, inače uobičajeno smatra za Bošove slike. Nastalo je u Bošovoj radionici, ili je rad nekog od njegovih sledbenika. Bez sumnje, reč je o likovnoj interpretaciji srednjovekovnog teksta – vizije, koja je nastala 1149. godine i čiji je autor brat Markus, irski putujući monah, u škotskom manastiru u Regenzburgu u Nemačkoj. On piše da je vlastitim ušima čuo izveštaj od samog viteza Tundala i da je uradio prevod sa irskog jezika na zahtev regenzburške igumanije. Radnja je smeštena u Irsku, 1148. godine.
Vizija govori o ponosnom vitezu koji je pao u nesvest i bez svesti ostao tri dana. Za to vreme anđeo je vodio njegovu dušu kroz raj i pakao, doživljavajući neke od muka onih koji su prokleti. Anđeo je potom zadužio Tundala da dobro upamti ono što je video i to saopšti svojim bližnjima. Kada je povratio svoje telo, Tundal se posvetio pobožnom životu.
Moglo bi se reći da je “Tundalova vizija” sa svojim interesovanjem za topografiju zagrobnog života, jedna od fantastičnih priča iz irske srednjovekovne tradicije o onostranim putovanjima, kao i hrišćanskih zagrobnih vizija, na koje su i same uticale prethrišćanske predstave o zagrobnom životu. Zanimljivo je da se ova priča munjevito prenosila preko kopija, sa čak 172 do danas otkrivena rukopisa.
Prelazimo na likovno delo. Ključ ove fantastične slike nalazi se u gotičkim slovima na unutrašnjem levom uglu. Visio Tondaly stoga predstavlja inicijaciju Tundala, irskog viteza iz 12. veka. Legenda je do 15. stoleća bila prevedena na petnaest jezika, pa tako dospela i do Bošovog rodnog grada. Ne bi trebalo sumnjati da je tekst imao jasan intelektualni uticaj na Boša i njegove sledbenike, što se može videti i u nekim važnijim delima.
Na slici koju je napravio Bošov sledbenik, vitez se pojavljuje u donjem levom uglu, kako spava, dok mu je iza leđa anđeo, kao sporedan lik. U sredini je velika glava čije su prazne oči otvorene i mračne, drveće raste iz ušiju, a zlatnici teku iz nosa i padaju u veliki bazen. U bazen ispunjen neprovidnom, tamno zelenom močvarnom tešnošću, uronjena su ljudska bića različite starosti. Dalje desno su i drugi karakteristični elementi, inače poznati iz Bošovog dela, kao što su zamak u plamenu, razne figurice i mala čudovišta, životinje kakve niko nikada nije video. Tu je i žena koja spava na krevetu na koji se penju razne zveri, potom druga koja gola sedi na kocki (za kockanje), kao i noćni banket upriličen u svojevrsnom izvrnutom i ukrašenom buretu, sa sve probodenim ili pijanim nagim zvanicama. I tako dalje. Onespokojavajuće. Svi motivi pružaju upečatljiv, nezaboravan utisak. Da li je to bio san? Ili možda predskazanje? Hrišćanska pouka srednjovekovnog nasleđa?
Prošlo je pet stotina godina od nastanka slike, svako može da pronađe svoj odgovor.
Mirjana Ognjanović
