Pouke iz prošlosti: Brisanje uspomena

Matilde Serao (1856-1927), navodno je čak šest puta trebalo da dobije Nobelovu nagradu za književnost, ali joj je to priznanje uvek u poslednji mah izmicalo. Ova plodotvorna novinarka i spisateljica bila je prva žena u Italiji koja je osnovala i uređivala dnevni list – „Il Corriere di Roma“, zatim „Mattino“,„Il Giorno“. Često se vraćam njenom priručniku „Umeće življenja ili napolitanski bonton“. Zabavljaju me i podstiču na razmišljanje živopisni i strastveni opisi koji govore o promenama običaja lepog ponašanja. Takva vrsta zabave ne mora da bude površna, jer često govori o suštinskoj promeni čoveka kroz vreme.

Budući da me je uznemirila vest koju sam nedavno čula, pre neki dan namerno sam  otvorila poglavlje „Pokloni“ „Napolitanskog bontona“ iz pera Matilde Serao. Šta valja i kome pokloniti?  Novinarka je imala uputstva za sve. Ali, najpre, napomenu da nije reč o običnom, a kamoli besmislenom gestu:

„Onima sa najživljom maštom, najvatrenijim mislima, najosetljivijim i najradoznalijim temperamentima, najpokretljivijim i najnemirnijim dušama, dobrim, ljupkim i ponekad zločestim stvorenjima, koja imaju u sebi sve, i koja stoga, što više čekaju, što više žele i više prizivaju dar: deci i ženama! Poklon je nežni i mudri ljudski zakon što proizilazi iz najvišeg merila odnosa snage i slabosti, veličine i malenkosti, između onoga koji treba da štiti, i onoga koji mora da bude zaštićen. Nežan i mudar zakon, izvor dečjih i ženskih radosti stavlja u plemenite ruke.“

Nežni i mudri ljudski zakon? Ah, Matilde!

Ponovo čitam celo poglavlje o poklonima i koliko ih treba brižljivo birati jer predstavljaju važnu poruku.

Ne uspevam u tome da pronađem ni najmanji trag onoga što se desilo pre par nedelja u Beogradu. Učenica šestog razreda slavila je rođendan u igraonici. Bili su pozvani školski drugovi i drugarice. Nije bilo poklona ni u velikim ni malim kutijama, ni šarenih papira, pa ni mašni. Samo koverte. Jer je dete od druge dece kao rođendanski dar dobilo samo – pare. Taj novac je potrošen već sutradan u tržnom centru. Dete je potošilo novac na dečiji način, kupujući garderobu i patike. Toliko o ovdašnjem, sadašnjem rođendanskom običaju darivanja.

U prvi mah nisam shvatila zašto me je ta vest toliko zaprepastila i pogodila. Ne samo zato što jasno vidim koliki je stepen prostakluka zavladao. To gledam neprekidno.

Ovo bolno saznanje (na koje igrom slučaja tada još nisam obratila pažnju), podsetilo me je na moj sedmi rođendan.

Bila sam učenica prvog razreda, veoma uzbuđena uoči proslave, zabrinuta da li će moji mali školski prijatelji umeti da nađu zgradu u kojoj sam živela. Bila je zima, rano je padalo veče. Mislim da su zvanice bile pozvane već od četiri sata posle podne. Do šest je trebalo da bude poslužena i torta! Dakle, nisam stigla ni da počnem da se brinem da li će svi doći, kada je u dva sata, dok smo još sedeli za ručkom, zazvonilo zvono. Ko li je to? Zajapurena i neopisivo slatka, pred vratima je stajala moja drugarica Ružica! Izvinila se, rekla je da više nije mogla da izdrži. Ko će da čeka do četiri sata!

Bila sam neopisivo srećna. Sećam se da smo se smejale i da mi je pomagala da obučem haljinu jer sam do tada bila u – spavaćici. Još bolje se sećam šta mi je Ružica donela na poklon: kamen. Bio je to predivan kamen koji je ona našla, ali odlučila da ga ipak meni da za uspomenu. Obožavala sam taj kamen i decenijama ga čuvala u pisaćem stolu. Iako mi tada verovatno niko od starijih nije rekao, shvatila sam da je kamen nešto što predstavlja čvrstinu. Ono što može biti temelj. Onda sam posle mnogo godina i selidbi, shvatila da je moj dragoceni rođendanski  poklon nestao. Na moru sam našla drugi kamen i donela ga kući. Stalno ga nosim u tašni. Osećam sigurnost kada je tu i verujem da niko ne pomišlja da neka žena u tašni ide svuda noseći kamen. I misli na Ružicu.

Bilo je još nezaboravnih rođendanskih poklona na toj proslavi sedmog rođendana. Andersenove bajke koje mi je poklolila Maja, moja divna drugarica iz klupe. Bila je najbolji đak i imala najlepši rukopis od svih. Brzo se odselila u drugi deo grada i promenila školu. Prerano je i umrla. Svaki put kada otvorim Majinu knjigu sa posvetom, plačem.

Najnemirniji đak našeg razreda bio je dečak kojem su, paradoksalno, dali ime – Miran. Stvarno je bio nemoguć. Ne mogu da se setim da je ikada normalno hodao. Čini mi se da je uglavnom skakao. Učitaljica je stalno govorila: „Mirane, smiri se!“ I on je bio pozvan na moj sedmi rođendan. Pojavio na vratima našeg stana sa buketićem cveća. Dan i noć – viola tricolor. Prizor je bio potpuno nadrealan. Miran sa buketom. Sigurna sam da ga je mama na to naterala. Ali nema veze.

Više legendi govori o tome šta u jeziku cveća znači dan i noć: ako neko želi da se u njega zaljubiš, onda ti pokloni dan i noć. Ako neko želi da na njega stalno misliš, onda ti pokloni dan i noć. Prema francuskoj legendi, ako se zagledamo u latice cveta dan i noć, možemo da nazremo crte lica osobe koju posebno volimo. Ako ti dam dan i noć, mislićeš na mene zauvek – kažu Italijani. Izgleda da je tačno.

Ali, ima li u svemu ovome poruke ili pouke za decu što sa kovertama hitaju na rođendane? Da li su svesni da će tim činom na izvestan način poništiti sećanje na sebe?

Ma kakvi! Neće im pasti na pamet! A ni njihovim roditeljima.

„Novac mi nije važan jer je nerealan“, napisao je davno argentinski pisac Horhe Luis Borhes.

Mirjana Ognjanović