Pouke iz prošlosti: April u Beogradu
I u Beogradu, kao i u mnogim drugim gradovima sveta, završava se još jedan april. Inflaciju nemilih događaja i ružnih pojava, ovde ni proleće ne može da obori. Na žalost, Beograd zna i za gore dane. Zato često ponavljam reči Duška Radovića:
„Ne svađajte sa Beogradom. Beograd nije kriv.“
I ne svađam se, zaista. I dalje živim i starim u Beogradu, sada i svesna da ga sve manje prepoznajem. Valjda je to prirodno. Ipak, ta činjenica svakim danom u meni izaziva sve veću tugu.
Sedamdesetih godina prošlog veka u posetu Beogradu došao je, arhitekta iz Padove, moj prijatelj. Povela sam ga u uobičajenu gradsku šetnju: Kalemegdan. Zatim Kosančićev venac. Bila sam tek gimnazijalka i naivno očekivala da će ga upravo „naš Monmartr“ oboriti s nogu. Ljubazno me je podsetio da je očuvanost njihovih starih gradova neuporediva. Veoma se začudio što kuće nisu okrečene, kao i da i dalje stoje oronule predratne fasade.
Najveće iznenađenje za italijanskog arhitektu bile su u travu zarasle ruševine zdanja koje se nalazilo u sredini: Kosančićev venac 12-16.
Šta je to? Eh, to je nekada bila Narodna biblioteka Srbije.
Šta se dogodilo sa Bibliotekom?
U trećem vazdušnom napadu na Beograd, 6. aprila 1941. godine, oko 15 časova, avijacija nacističke Nemačke pogodila je zgradu Narodne biblioteke zapaljivim bombama. Gašenje požara koji su izazvali ovi projektili, bilo je moguće samo peskom, jer bi svaki dodir sa vodom doneo još veće razbuktavanje vatre.
I tako je stradalo naše neprocenjivo bogatstvo. Neoklasicistička građevina koja je preuređena u biblioteku i svečano bila otvorena za javnost 1925. godine, gorela je i izgorela do temelja. O tom događaju svedoči i slika, ulje na pltnu Antona Hutera (1905-1961) čije je dotadašnje delo imalo istu sudbinu kao i Biblioteka. Sve slike su mu izgorele. Na platnu je predstavljena zgrada Biblioteke koja neumoljivo gori. Sva je prilika da je Huter bio svedok tog događaja.
U vreme posete italijanskog arhitekte, ruševina nije bila čak ni ograđena. Takođe, tada nisam znala da se upravo ispod porušene Biblioteke, u rimsko doba nalazila palata. Singidunum je u tom delu grada imao značajne građevine. U svakom slučaju, taj arhitekta, posetilac Beograda, bio je zapanjen. I saznanjem o događaju koji se zbio aprila 1941. godine i ruševinom čiji nas je izgled udarao u glavu i srce.
Ostaci Biblioteke su već godinama ograđeni. Dakle, ograda sada postoji. Korov takođe. Naokolo kese sa đubretom. I veliki broj parkiranih automobila. Vozačima ne smeta sačuvana kaldrma – važno je naći mesto za parkiranje.
U broju 19 Kosančićevog venca nalazila se nekada Prva crtačka škola Kirila Kutlika, potonja kuća slikara, mesto gde su naši ugledni umetnici imali svoja ateljea. Između ostalih, Petar Lubada, Stojan Aralica, Dušan Ristić, Nikola Graovac, Zora Petrović, Zuko Džumhur, Oja Ivanjicki…
U istoj gradi nalazi se i jedna od najstarijih likovnih prodajnih galerija – „Beograd“.
Na kuću slikara naslanja se sada, sasvim nova, zapravo još nedovršena zgrada. Reč je o luksuznim apartmanima, stanovima „Royal Art Residence“. Kao što se može pretpostaviti, ovo zdanje nema baš nikakve veze sa duhom Kosančićevog venca. Ni onim tužnim, književno-istorijskim, niti umetničkim.
Koliko mogu da se setim, u javnosti je bilo reči da će nova, moderna galerija na Kosančićevom vencu biti izgrađena 2018. godine. Izjalovilo se. Nikli su luksuzni stanovi. Baš se tome čudim! Doduše, ne smem ni da pomislim kako je zamišljen moderni deo starog Kosančićevog venca gde spavaju ruševine Narodne biblioteke. Iskustvo mi daje za pravo da obećanja političara ne uzimam za ozbiljno, već da od njih samo strepim.
I još jednom: Beograd nije kriv.
Na kraju, da se setimo ko je bio Ivan Kosančić. Legendarni vitez cara Dušana. Mit o njemu kaže da je poginuo u Kosovskom boju. Njegovu bistu uradio je vajar i slikar Petar Ubavkić (1850-1910) i ta skulptura se takođe nalazi na Kosančićevom vencu.
Mirjana Ognjanović
