Pouke iz prošlosti: Oluja ili sunce?
Već dvadesetak godina uporno pokušavam da savladam drevnu kinesku veštinu taiđićuena, ili tai či čuana, kako ga mnogi nazivaju. Reč je o unutrašnoj borilačkoj veštini koju nazivaju i meditacijom u pokretu, odnosno, tačkom najvišeg dometa, ili beskonačnom vežbom. Formalno, reč je o nizu fluidnih i naizgled lakih (a zapravo vrlo teških) pokreta koji bi, uz određen način disanja, trebalo da dovedu do unutrašnjeg sklada. Odnosno, do pronalaženja naše najveće unutrašnje snage.
Iz svega toga sasvim je jasno: osoba sa kojom se vežbač bori, jeste on sam.
Budući da je dvadeset godina učenja kao zrno peska u moru savladavanja taiđićuena, nisam još uvek dostigla veštinu dostojnu ikakvog poštovanja, te mnogi događaji uspevaju da me izbace iz ravnoteže i takta. Veoma sam daleko od sklada i ravnoteže kojima težim.
Osim što je politika razlog za veliku brigu i način da se, češće nego što se da izdržati, mnogim divnim stvarima oduzme njiov plemeniti smisao, i mene su izbori u mojoj zemlji doveli do jednog oblika beznađa i osećanja bliske propasti. Razgovore i analize političkih zbivanja ne mogu više da podnesem: izbegavam novine, magazine, televizijske rasprave.
I šta onda? Sa kojom osobom da podelim tu muku, a da sam sigurna da mi neće sipati so na ranu?
Odlučila sam da napišem kratko elektronsko pismo jednom od mojih omiljenih učitelja borilačke veštine: Li Šifengu. Li je Kinez i svetski putnik. Sa sobom nosi iznenađujuće znanje borca kung fua, ali i nežnost pesnika i poštovaoca klasične muzike. I da ne dužim više. Moje pismo je bilo vrlo kratko i glasilo je:
“Dragi Li, neophodno mi je da mi pošalješ jednu pesmu.”
I ni reč više. Osim potpisa koji glasi Li Ai Mi.
Sutradan je stigao odgovor. Bila je to pesma Su Šija (1037-1101), kineskog pisca, slikara, kaligrafa i državnika iz perioda Sung Dinastije. Su Ši je započeo školovanje u taističkom manastiru i posle godina učenja postao državni službenik. Doživeo je brojne političke uspehe, kao i nedaće: bivao je proterivan, ali u jednom periodu i na čelu provincije Džeđang. A zatim opet proteran!
“Sedmog marta izađosmo dok je jako pljuštalo i uputismo se u grad Šahu. Moji prijatelji su se bedno osećali pod tim pljuskom jer su sluge koje je trebalo da nam nose kišobrane, otišle pre nego što je nevreme počelo. Međutim, mene ta činjenica nije uznemirila. Malo kasnije, zajedno sa suncem, došla je i ova pesma koju sam napisao.
Ne slušajte zvuk snažne kiše koja dobuje po prašumi! Zašto jednostavno ne biste nastavili napred i zvižduckali? Držite čvrsto bambusov štap i obujte sandale od slame. Možete stići i na konju. Ne brinite se zbog života koji je pred nama i koji će možda biti vrlo težak. Slamnata kabanica takođe može da nas odbrani od kiše. Možemo da živimo mirno.
Moju opijenost oduvao je prohladni prolećni povetarac. Osećao sam blagu hladnoću. Ali sunce je na zalasku pretrčalo preko planina i nasmešilo se. Kada sam se vratio kući, razmislio sam o tom sumornom događaju: oluja ili sunce, meni je svejedno.”
Napisao Su Ši u proleće, 1082. godine.
Mirjana Ognjanović
