Pouke iz prošlosti: Posthumni vudu
„Ako misli na neku osobu koju mrzi, čovek u izvesnom smislu zavisi od tog drugog: on je rob te osobe. Njegov sluga. Na primer, kada muškarca ostavi žena, jedino što može da učini, to je da je zaboravi, jer ako to ne učini, onda samog sebe osuđuje na velike muke.“
Ove reči Horhea Luisa Borhesa, podsetile su me koliko je uzbudljiv osećajni svet većine ljudi koji provode svoje živote nesvesni činjenice da ih upravo osećanja bacaju s jedne na drugu stranu hridi života, s lakoćom i snagom Hokusaijevih talasa! (A ne nešto drugo). Borhesove reči podsetile su me i na događaj koji se zbio pre više od četrdeset godina u jednom selu u Banatu.
Moglo bi se reći da se ništa ne bi dogodilo da u Beogradu u to vreme nije živeo mladi slikar. Tek što je završio Likovnu akademiju. Još za vreme studija, bilo mu je jasno da figurativno slikarstvo neće biti predmet njegovog daljeg poniranja u svet likovne umetnosti. Već je bio opredeljen za ono što bi se najuopštenije rečeno moglo nazvati – apstrakcijom.
Apstraktna dela mladog autora nisu odmah naišla na one koji bi bili spremni da za njih plate, te je veselo i s radoznalošću primio slikarsku narudžbinu gospođe koja je živela u malom banatskom selu. Trebalo je da oslika zid jedne od njenih soba! Dakle, nešto poput murala. Ili freske.
Zašto da ne?
Možda se i nije previše iznenadio kada se ispostavilo da je naručilac posla udovica čija je želja da mladi slikar preko celog zida spavaće sobe naslika portret njenog pokojnog muža. Glavu.
Da li će rad moći da liči na pokojnika?
Moći će! – odgovorio je slikar.
Od zida je odmakao bračni krevet i prionuo na posao. Nije bilo lako. Ogromna glava, poput nekog vodenog čudovišta (kolumbara?) pomoliće se uskoro iznad uzglavlja bračnog kreveta! Baš blesavo.
Svašta je mladi slikar – tada bez velikog ljubavnog iskustva – zamišljao da se zbivalo u bračnoj ložnici! Možda ga je udovičina želja ganula, možda mu je bilo i smešno, a možda mu je i padalo na pamet da su žene nežnija ljudska bića. Da li je zamišljao kako će i njegov portret, kao freska, jednog dana da krasi spavaću sobu njegove tada još imaginarne buduće supruge? E to najverovatnije – nije!
Kada je posao najzad bio gotov, slikar je pozvao gazdaricu da joj pokaže svoje delo.
Prekrštenih ruku, gazdarica je samo uzdahnula.
„Da, isti Đura..!“
Zatim je isplatila dogovoreni novac.
I dok je slikar pakovao boje i prao četkice, udovica je izašla iz spavaće sobe.
Kada se vratila, u rukama je držala ogroman čekić. Da li je to bio malj? Samo nekoliko sekundi kasnije, počela je svom snagom da udara po portretu:
„Đubre jedno! Pijanduro jedna! Švalerčino! Život si mi zagorčao! E sada ćeš da vidiš! Da me toliko brukaš… Upropasti mi mladost i godine…“
Antonio Tabuki u knjizi „Ilustrovane priče“ piše da oko, mrežnjača, kada vidi neko likovno delo, „pripoveda“ našim mislima sopstvenu priču. Ta misao, ta priča, može se pretvoriti u pisanu reč, ili samo u glas. Svako oko ima svoju priču za određenu sliku.
Slikar tada nije mnogo o tome mislio. Nije mu uopšte bilo žao što je portret sa bojom i malterom, posle tih žustrih udaraca besne udovice otpao sa zida. Žurno se udaljio.
I nije se više bavio figurativnim slikarstvom!
Ih, koliko je ovaj izliv besa takoreći romantičan i kreativan u odnosu na današnji nasilnički i krvoločan bračni kriminal. Kada bi se ostalo samo na spaljivanju fotografija i uništavanju portreta, odnosno takvom oslobađanju od mržnje…
Da, brak može da postane navika. I to loša navika – poručila je još pre više od četrdeset godina udovica iz Banata.
Mirjana Ognjanović
