Pouke iz prošlosti: Hoću ženu!

Pre neki dan pročitala sam vest da je u Kini, zemlji velikih brojeva, vrtoglavo povećan broj svadbenih svečanosti kućnih ljubimca, uglavnom pasa. Reč je o veoma luksuznim prijemima i nekakvim obredima koji tom slavlju prethode. Da li me je vest iznenadila? Pa i nije! Sećam se tekstova o modnim revijama u SAD na kojima su pacovi (takođe vrlo popularni kućni ljubimci) na pisti, poput manekena, nosili modele, za njih naročito kreirane. Vrlo posećena modna zbivanja. Zašto bi me pseće svadbe sada iznenadile?

Ako bi me neko i pitao šta mislim o bračnim ili vanbračnim zajednicama (među ljudima), a posebno o svadbama, iskreno, ne bih umela takoreći ništa da kažem u šta bih bila sasvim sigurna. Ma, šta  uopšte reći o trajnom (valjda prijateljskom) povezivanju dve osobe, u vremenu kada se sa najstručnijih mesta savetuje da svako sebi treba da bude na prvih sto mesta? Zato se odmah zaustavljam. Jer, druga stvar mi je mnogo zanimljivija. Svaki put kada pomislim na nešto za šta ne bih umela da nađem prave reči, nekim čudom iskrsne poruka iz prošlosti koja, sa izvesne tačke gledišta, upravo o tome govori. Tako se desilo i ovoga puta.

Naime, došla sam do zaključka kako i mitološka bića mogu da raspale maštu i navedu na zaključak da su i drevne priče o braku često u sebi sadržale izvestan, svakako dovoljno zbunjujući broj tajni koje nije bilo lako razotkriti.

Evo stoga jedne legende iz regiona. Govori o bohinjskom patuljku Polesnjaku, takozvanom Drvenom. Ime je dobio, navodno, zbog toga što je najviše voleo da se pentra po deblima drveća. Jasno, živeo je u šumskoj pećini kraj Bohinjskog jezera. Da je uopšte postojao, potrebno je verovati na reč drvosečama iz tih starih vremena: jer prema predanju, upravo su oni bili jedini koji su ikada videli patuljka Polesnjaka. Opisali su ga kao grbavog. Nosio je crvenu kapu. Kao i većina patuljaka, krio se i od ljudi i od životinja.

I kakav život može da bude onoga ko se stalno krije, i nikada, baš nikada, ne može da stupi u vezu sa ljudima? Savršen! – rekao bi neko, uveren da su svi dokazi u njegovoj šaci. Drugi bi pak predložio blagotvorno druženje sa pticama pevačicama –  tokom dana – a sa sovama – noću.

Međutim, zbog stalnog skrivanja, pazeći da ga ljudi ne opaze, Polesnjak se ipak osećao usamljenim. Do te mere, da je često na sav glas obećavao sanduk pun zlatnika onome ko bi mu doveo ženu.

“Hoću ženu!” – jecao bi Polesnjak. “Platio bih je sandukom zlata!”

Jednom prilikom, toliko je glasno kukao, da ga je čuo seljak koji je slučajno tuda prolazio. Kada je shvatio šta skriveno biće iz šume obećava, skamenio se. Jer, seljak je bio pravi srebroljubac! Potrčao je prema izvoru zvuka i bacio se u grm gde je našao očajnog Polesnjaka. Ponudio se da mu on dovede ženu.

I u vreme nastanka ove legende, dakle, davno, nije bilo lako naći devojku koja bi pristala da postane žena neprivlačnog muškarca. Najblaže rečeno! A posebno, jer seljak devojkama uopšte nije pominjao nikakvo zlato. Da ga je pomenuo, možda bi sve bilo manje komplikovano.

Ukratko, seljak je uzeo običan džak i napunio ga senom. Otišao je do ugovorenog mesta u šumi. Kazao je Polesnjaku da je u vreći nevesta za njega. Ovaj se beše baš razveselio. Postao je takoreći neprepoznatljiv! Poverovao je i zaista za uzvrat dao sanduk pun zlatnika.

Ali kada je otvorio vreću, shvatio je da ga je seljak prevario. Polesnjak je umeo strašno da se razbesni kada bi osetio nepravdu na svojoj koži. Tako ljutit, kao stručnjak za šunjanje, oteo je seljakovu ćerku i odvukao je u svoju pećinu. Videvši šta je napravio, seljak se brzo vratio i molio patuljka da mu pusti ćerku. Patuljak je pristao, ali je zauzvrat tražio da mu seljak vrati sve zlatnike. Kako? Jedan po jedan. I tako se tast-pokajnik dao na pešačenje kroz šumu.

U međuvremenu, Polesnjak je shvatio da mu se devojka zaista dopada. Legenda ne govori da li su njegova osećanja bila uzvraćena istom merom. Ipak, pominje se zanimljiva pojedinost: budući da su devojci stalno bile hladne noge, Polesnjak joj je ispleo crvene patikice. Veoma tople. Stopala joj više nisu zebla. Patikice su bile iste onakve kakve je Polesnjak koristio dok je, krijući se, skakutao s debla na deblo, i bazao po šumi.

I tako, seljak je donosio zlatnike do pećine, jedan po jedan. Bezbroj puta je prešao put između svoje kuće i pećine, ali pre nego što je vratio poslednju paru, umro je od iscrpljenosti. Pećina u kojoj je navodno živeo Polesnjak danas nazivaju Deklica – Devojčica.

Mirjana Ognjanović